Milica i Milivoje Čalija, vlasnici porodične firme Čalija i Čalija

Kad se “anđeli” umešaju

Milica i Milivoje Čalija su porodični ljudi koji vole da peku kolače i zbog kojih jedna zgrada na Dedinju miriše na vanilu i cimet. I tu ne bi bilo neke neobične priče jer nisu njihovi ovseni kolači jedini u gradu, iako su, složila bi se većina koja ih je probala, među ukusnijima. Ovde se, međutim, radi o kolačićima iza kojih čvrsto stoji dvojac sa bogatim iskustvom u marketingu, koji je u određenom trenutku života odlučio da napusti korporativne i zaplovi nekim svojim vodama. 


Tokom leta 2012. ”mućkao” se recept, a ozbiljno mešenje i pečenje počelo je u septembru iste godine. Danas su kolači ”аnđeli” registrovana robna marka, po originalnom receptu porodice Čalija.

Nova ekonomija: Zašto ste se odlučili da krenete u posao baš sa ovsenim kolačima?

Milivoje Čalija: Do samog proizvoda smo došli zapravo na kraju. Prvo smo razmišljali o tome šta nam je važno. Hteli smo da proizvodimo, da napravimo nešto što će ostati pokolenju, a ne nešto što planiramo da prodamo. Sve to smo imali na umu pre nego što smo odlučili da će naš proizvod biti kolači. 

Milica Čalija: Iskustvo u konditorskoj industriji naučilo me je da se čak i u industrijske proizvode koji važe za zdrave stavlja svašta, jer to ne može nikad da bude isto kao kad baka skuva džem. Počeli smo da razmišljamo o tome da li zaista na tržištu moraš tako da se ponašaš, ili možda možeš da uspeš i ako nastaviš da radiš kao na početku. Ako kažeš da praviš zdrav proizvod, da koristiš samo kvalitetne sastojke, da zaista to i radiš.

NE: Da li je takav koncept isplativ?

Milica Č: U našem slučaju jeste, jer imamo strogu kontrolu troškova. Krenuli smo bez ikakvih zaduživanja, svu opremu smo kupili iz prometa. Inicijalna investicija bila je 300 evra, koliko je koštao mikser. Ubrzo je velika narudžbina za Novu godinu isplatila mikser, a naredna, 2014. godina omogućila nam je kupovinu profesionalne rerne. 

Milivoje Č: Nijednog dana nismo bili u vakuumu, trudili smo se da iz koraka u korak vodimo računa o ekonomskoj održivosti projekta koji ume da bude riskantan, ako se neoprezno uđe u njega. 

NE: Koliko vam je teško da zaobiđete ulazak u kredit?

Milivoje Č: Mi smo namerno usporili projekat, zato što smatramo da će na taj način svaki korak koji napravimo biti kvalitetniji. Kad ubzate proces i sabijete, recimo, ovih naših godinu i po dana u tri meseca, mnogo je veća verovatnoća da će sama koncepcija da prsne na nekim mestima, nego kad idete vrlo sporo. Izbegli smo bilo kakva zaduživanja, možemo sami da diktiramo tempo, jer smo postavili sistem tako da ima minimalne troškove, vrlo pristojnu profitabilnost i da može sporo da se razvija.  

Milica Č: Tu je zapravo odgovor na pitanje. Ne smeju da nam porastu apetiti u smislu da poželimo da kupimo brod, ili da uđemo u kredit da bismo podigli fabriku. Kad jednom budemo zaradili za fabriku, napravićemo je. Krediti su, po mom mišljenju, najdrastičniji primer onoga što nije dobro za posao. Obojica gazda za koje sam radila uleteli su u kredite i onda došli u situaciju da im plate budu problem, a kamoli nešto drugo od tekućih troškova. Rekli smo sebi da to nećemo da radimo. Probaćemo sa malim količinama, pa šta bude. U početku nismo nikog zapošljavali, radili smo samo nas dvoje. Ja sam pekla kolače, Mića ih je vozio. 
Trenutno angažujemo četiri žene i naš tim je u stanju da proizvede 2,2 tone kolača mesečno, što je preko 26 tona godišnje.


Nastavak teksta možete pročitati u desetom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

1 komentar

  • Deda

    Koja je ovo bajka