Putovanja: Crna Gora

Kad se zaljubiš naprečac

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

I sama volim da bazam drevnim istočnim čaršijama, da budem deo njihovih uzavrelih meteža, ali kad granu prvi zraci letnjeg sunca, jedino na šta mislim je – Crna Gora. Iščuđavaju se tome moji prijatelji, iznenađuju i neznanci i budem sita objašnjavanja kako sam se i zašto u taj krš nepovratno zaljubila. Pitaju me tada da li mi smetaju njeni žitelji, nabusiti, puni čojstva i junaštva, na rečima. Odgovaram da nema toga što Crna Gora ne može svojom lepotom amortizovati

Putovanja imaju različite ciljeve i ishode. Služe da se umoran odmori, makar i od kolotečine, da se prošire horizonti novim predelima i drugačijim mentalitetima, da se čovek obogati dotad nepoznatim sadržajima i oslobodi, postane svoj i hrabriji. „Niko mi ne može oduzeti moja putovanja“, tešila se jedna vremešna gospođa, kad su joj smanjili penziju i lišili je dostojanstva putnika, a misleći na posete egzotičnim gradovima.

Novootvoreni restorani imali su jednu specifičnost – ruski turisti bi tražili da im se noge astala porinu u talase, odakle bi gordo naručivali vino i morske plodove. Kelneri su oko njih obletali, potiskujući u prošlost opise da su mrzovoljni i lenštine

I sama volim da bazam drevnim istočnim čaršijama, da budem deo njihovih uzavrelih meteža, ali kad granu prvi zraci letnjeg sunca, jedino na šta mislim je – Crna Gora. Iščuđavaju se tome moji prijatelji, iznenađuju i neznanci i budem sita objašnjavanja kako sam se i zašto u taj krš nepovratno zaljubila. Kažem im u odbranu svog mišljenja da nema manje zemlje sa tolikom raznolikošću prirode, sa toliko čari pejzaža. Pitaju me tada da li mi smetaju njeni žitelji, nabusiti, puni čojstva i junaštva, na rečima. Odgovaram da nema toga što Crna Gora ne može svojom lepotom amortizovati i da joj uvek uspeva da me iznova iznenadi, puneći me najrazličitijim uspomenama.

Prvi moj susret sa komšijskim primorjem koje sam držala „našim“ nakon otcepljenja Hrvatske, bio je dolazak u Sutomore, što je ujedno bio i „medeni mesec“ sa mojim bivšim, rahmetli supružnikom. Njegova rodbina imaše, a možda i dalje ima, prilično neuslovnu vikendicu na vrhu brda (iznad tunela), bez tekuće vode, samo sa cisternom promenljivog nivoa kišnice, dotoka struje prekidanog s prvim udarcima groma, memljivih zidova kojim su krstarile stenice, i vazda punu čeljadi iz familije tokom najvrelijih meseci.

Zato smo „mladoženja“ i ja postavili šator u senci velike bašte, najboljeg dela te kuće, gde je jedva dopirala vašarska buka iz najpopularnijeg pučkog letovališta, i bledele slike ovčijih glava nataknutih na pritke štandova sa pljeskavicama. Slabio je ovde i utisak izlivanja kanalizacije u nekada jedan od najlepših zaliva, što je svaki boravak pratio stomačnim tegobama. Kad kreneš na plažu, morao si da se probijaš kroz stada goveda, a nekad i da sprečiš da neko manjka tako što mu izvadiš najlon kesu iz neumorne gubice. Sve u svemu, prilično poražavajuće i da se na tome zaustavilo, bilo bi tek jedna od neprijatnih anegdota.

Međutim, možda već sledeće sezone otkrila sam Žanjice, a posredstvom poslovnog puta za Herceg Novi, gde se održavao prilično lakrdijaški muzički festival „Sunčane skale“. Fotografa i mene je ovde poslala redakcija Dnevnog telegrafa, i tu nam se odmah ogadilo šepurenje estradnih zvezdica. Uhvatili smo čamac iz čiste dosade i nakon pola sata uplovili u tirkiz usamljene uvale na najisturenijem kraku Boke kotorske. Bili smo omađijani netaknutom obalom, sa par kuća i crkvicom, okruženim čvornovatim maslinjacima. Iz bistre vode jedan je dečak vadio ježeve za 50 para po komadu, spremajući mesto za nešto još nepredvidljivo, pa sam do tvrđave Arza, par stotina metara udaljene, i skrivene hridinama, stigla tek u narednom navratu, a već prvog sledećeg vikenda.

Tvrđava na kraju Luštice i dalje je zamandaljena, čuvari još prete „Rusom“ onima što se usude da se provuku kroz zarđale rešetke i kradom je zauzmu. Kampom u šumici caruju neki novi „istraživači“, ubeđeni da su otkrili rupu na saksiji

U toj austrijskoj kuli, sa funkcijom zaštite zaliva zajedno sa tvrđavom na Prevlaci, i pogledom na bedeme zatvora Mamula, „skvotovala“ je čudna svojta, zvana „drogerašima“ među Kotoranima i Novljanima. Ni „d“ od droge tu nije bilo, svi su oni uživali isključivo u miru koji je ovde značio i vrstu putovanja vremeplovom. Kameni putić do tvrđave pamtio je vekove puškaranja, stenje svedočilo o raznim najezdama, tiho i pomirljivo.

Bilo je potrebno izvesne spretnosti da se izvereš po zemljotresom oštećenim stepenicama što su vodile na prvi sprat i krov tvrđave, a ovo takođe garantovalo otklon od sveta. Jednom mi se, noću, dok sam sudove ispirala u talasima, uz ruku uspuzala mala hobotnica. To je ta počast koju ti pruža isključivo divljina, i leči te od fobija svojstvenih civilizaciji, namah te srodivši sa čarobnim ambijentom.

Nisam se bojala ni zavijanja čagljeva, omanje vrste kojota kusih repova, iako su kolale legende da otimaju decu.

Radovala sam se svakom susretu sa mungosima, nastanjenim ovde zbog zmija, koji bi išuštali iz makije, podigli se na zadnje nožice, osvrnuli hitro levo-desno, i krali zalihe sira usnulima po šatorima. Daleko je to bilo od docnije izmišljenog glem-kempinga – iskrzani čadori skrušeno su odavali počast natkriljenim borovima i čempresima, žitelji delili skromne obroke. Ako sam spoznala slobodu u njenom pravom smislu, bilo je to u toj mirišljavoj uvalici, ili susednom Mirištu. Manastir Vavedenje na ostrvcetu Gospa bio je tek hrpa kamenja, prodavnice ni od korova, potrepštine stizale kombijem u obližnji zaselak.

Međutim, vest o krasoti tog poteza nadaleko se raščula, na taj krajnji severozapad Luštice stali da dolaze još veći frikovi od onih koje smo ovde isprva zatekli. Kula je postala vrsta lečilišta za sve gradskim stresom razorenih živaca. Na Gospi izgrađena crkva, a oko nje uvek zgomilano pregršt jahti sa internacionalnim zastavicama i sukobljenim muzikama iz razglasa. Pa ipak, Arza je uspevala da upije svu količinu histerične energije i Žanjicama i dalje nije bilo premca na celoj crnogorskoj obali, iako im je krasotom možda konkurisala Ada Bojana sasvim suprotnih krajolika.

Kako đavo globalizacije ne spava, već sledećeg leta tu je telo na telu počivalo. Deca galamila, orili se narodnjaci, platežni Barani kusali specijalitete nerazgovetnih naziva. Šta je njima upaliti „audi“ i trknuti par desetina kilometara, do samog ruba Orijenta

I tu smo došli slučajno, radničkim autobusom, a onda otkrili da redovnog prevoza i nema, te morali da noćimo u nekad luksuznim bungalovima, tad uveliko punim škorpija, oljuštenim i iznutra i spolja. Nismo bili ljubitelji naturalizma, i smetale su nam sve te suncem oprljene gole guzice. Međutim, linija nigde šireg horizonta što se na tvoje oči zakrivljuje na krajevima, nadoknadila nam je prilične novce plaćene za smeštaj i ostale nazovineugodnosti. Sreća nam je podarila i nevreme sa stotinama munja što su pucale po natmurenom plavetnilu.

Ujutru, kad se zažarila zvezda kao da nikad nije bilo kiše, na volji ti je bilo da li ćeš da uskačeš u pozamašne talase, da upijaš vrelinu peska, ili da se boriš sa rekom što svojeglavo pravi deltu. Pa se ušće od godine do godine razlikuje. Baš kao i ljudski faktor što se za koju sezonu pretvorio u mondensku žgadiju, sve odjekivalo od rastegnutih beogradskih i novosadskih naglasaka. Rešenje je bilo naći drugo skrovište od vreve, ovo naprosto više nije bilo moguće.

Svaki pedalj rivijere ispunili su suncobrani i ležaljke, čemu je dobrano pripomogla najezda Rusa. Sa svakog zidića bandere, kontejnera, zvali su oglasi za kupoprodaju nekretnina, a nicala su i čitava naselja višespratnica po planinskim grebenima. „Rusu je važno da sa terase vidi more“, objašnjavali su lokalci fenomen u evre pretvorenog krša, i nisu žalili svoja kamena zdanja da se domognu miliona. „Šta će za njih lepše da kupe od ovog što su imali“, naivno sam se čudila njihovoj nezajažljivosti. I taj ruski kapital bio je sumnjivog porekla, navodno su na ime kupljenih nekretnina vlasnici dizali hipotekarne kredite u mnogostrukim iznosima u odnosu na uloženo i nikad ih ne bi vraćali.

Danak „porusovljavljanju“ platila je i Arza, mnogo veći nego NATO bombardovanju, kad su avioni na povratku za Avijano ovde ispuštali zaostale uranijumske metke, pa je 1999. bilo procenjeno da nema radijacije, a već sledeće godine jedno parče je proglašeno kontaminiranom zonom. To niko od iskrenih fanova nije fermao, već se i dalje odavao pustolovinama.

Ali, novim geostrateškim odnosima, tvrđava je bila odsečena od ostatka raja oznakama „privatni posjed“ i nadmenim zabranama čuvara „Rus ne da da se dalje prođe“. I samo to bezlično „Rus“ imalo je ulogu bespogovornog zastrašivanja. Kula je zakatančena, potpuno prepuštena sudbini propadanja bez svedoka. Maleni kamp je zjapio prazan, a ispred „međe“ instaliran neki primitivni akva-park, slabo posećen.

Novootvoreni restorani imali su jednu specifičnost – ruski turisti bi tražili da im se noge astala porinu u talase, odakle bi gordo naručivali vino i morske plodove. Kelneri su oko njih obletali, potiskujući u prošlost opise da su mrzovoljni i lenštine.

Srbijanci su ostali gosti druge kategorije, a mi „hipici“, „drogeraši“ – kasta nedodirljivih. I hvala glasinama na tome.

Ni posle svih ovih promena, krv mi nikad nije tako brzo kolala, kao kad pomislim na Crnu Goru. Spas sam našla u zaseoku pod Utjehom, pod vrlo rečitim nazivom Petovića Zabio. Svaka je tu uvalica pričala svoju priču, ambijentalno drugačija od susedne, plažice spojene mostićima sa tek ponekim kupačem, pogled se pružao na Stari Ulcinj, već vekovima ostrvo. Kako slično – slično odmah nađe, i moj aktuelni partner i ja, prišljamčili smo se najnonšalantnijoj od svih kafana, u procesu zatvaranja zbog upada inspekcije. Tužile ih komšije ne bi li se oslobodile konkurencije. Za doba tranzicije čiji smo uveliko bili deo, i ovo je bilo mesto slobode i totalnog opuštanja.

Kako đavo globalizacije ne spava, već sledećeg leta tu je telo na telu počivalo. Deca galamila, orili se narodnjaci, platežni Barani kusali specijalitete nerazgovetnih naziva. Šta je njima upaliti „audi“ i trknuti par desetina kilometara, do samog ruba Orijenta, za šta su susedne Kruče slovile?

E, tad bi me već spopale teške misli pred godišnji odmor, ali od Crne Gore nisam odustajala, samo da se spustim kanjonom Morače, preko ozloglašene Bioče, pogledom pomilujem od vetra nakrivljen šumarak kod Podgorice, na isti način obgrlim Skadarsko jezero, zađem u tunel i obrem se u Sutomoru.

Tu krave više ne žvaću kese, a zgrade paraju nebo, stazom od železničke stanice suljaju se mlade Podgoričanke da bi se vikendom osunčale, a kući vratile možda i „audijem“. Do Arze i Ade Bojane još uvek nema normalnog prevoza, ali mi ipak uspeva da se bar jedne od tih tačaka domognem. I nanovo shvatim da nema tog „napretka“, modernizacije koja može da im doaka.

„Kul“ omladina srpske provinijencije načičkana je u kafiću na ušću, ali talasi i dalje ovde najuzbudljivije zapljuskuju kilometre peščane obale. Tvrđava na kraju Luštice i dalje je zamandaljena, čuvari još prete „Rusom“ onima što se usude da se provuku kroz zarđale rešetke i kradom je zauzmu. Kampom u šumici caruju neki novi „istraživači“, ubeđeni da su otkrili rupu na saksiji. Hobotnice su sada vidljive samo na ovalima, Žanjice su gradić, pun mnogih i neuseljenih kuća, zbog promene politike prema velesilama. Ništa meni to ne smeta da opet i opet osetim zanos prvog zaljubljivanja.

 

pošaljite komentar

Nema komentara