Navike: svađe

Kad te uhvati da se izvičeš

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Koliko sam samo puta bacala burmu u klozetsku šolju, u nameri da predočim bivšem mužu da mi je dosta svega. A onda venčani beleg odatle vadila i vraćala na prst, kao da se ništa nije dogodilo. Ali, mi smo bili ravni po temperamentu, pa su nas zvali „putujuće pozorište Nikoletić“. Sad sam naletela na ’ticu drugog soja. Tom mom novom čoveku svađe su bile noćna mora, al’ sam i njega uspela da obrlatim

Bije me glas među bliskim osobama da sam svađalica. Za to je zaslužan patern usvojen u detinjstvu, te smanjena moć samosavlađivanja koja se još naziva i „kratak fitilj“. Na kavge me nagoni i sujeta, želja da uvek „ispadnem pametna“ ili isteram svoje. Nekad se kačim samo zato što sam premorena. Da volim da upadam u prepirke saznaju kad-tad i oni što su me smatrali blagom i dragom dok se i pred njima nisam ogolila. Majka me je takvim stavom zadojila. Ona tek nije znala za taktičnost.

Pa bi me, kad sam ušla u pubertet i već postala svojeglava, u totalnoj histeriji izbacivala iz stana u hodnik zgrade, često i u gaćama i brushalteru. To me je ogrubelo i povećalo toleranciju na blamove, proširilo fond ružnih reči kojima prosto zasipam protivnike u zavadi. U mojoj svesti je ostalo zrnce savesti, pa se posle ponekad kajem i pokušavam da svoju naopaku ćud zauzdam. Za sada, bez bitnijeg rezultata. I dalje mi se oči iskolače, a žila iskoči na vratu kad zapadnem u konfliktnu situaciju. I dalje teško kapiram drugačije.

Ima u tome i dosta dramatizacije. Ona nastupa u trenutku kada bih s krajnjim naporom mogla i da stanem sa burnom argumentacijom. Koliko sam samo puta bacala burmu u klozetsku šolju, u nameri da predočim bivšem mužu da mi je dosta svega. A onda venčani beleg odatle vadila i vraćala na prst, kao da se ništa nije dogodilo. Ali, mi smo bili ravni po temperamentu, pa su nas zvali „putujuće pozorište Nikoletić“.

Sad sam naletela na ’ticu drugog soja. Tom mom novom čoveku svađe su bile noćna mora, al’ sam i njega uspela da obrlatim. Mic po mic, naučila sam ga da se ne povlači, jer to smatram snishođenjem i još više me iznervira, a odučila da sve razbije po kući kad prekardašim. Inače, ja ne razbijam stvari, šta su mi one krive što je on neku žensku prisnije pogledao, ili što je kakvu domaću obavezu zaboravio, ili protraćio novca preko svake mere...

Istini za volju, te scene ovako počinju: nešto mi sasvim drugo inicira neraspoloženje, pa stanem da po glavi muljam sećanja na razne prilike kad je on ispao nekorektan, što mi produbi indignaciju. Onda stignem kući i prosto uhvatim svoj pogled koji traži šta nije na svom mestu i oko čega mogu da svom partneru zakeram. On isprva trpi, ili mi odvraća besmislicama, a zna da nijedan odgovor ne može da me zadovolji, osim da se pokunji i prizna grešku, što njemu ne pada na pamet. Već ospe paljbu po meni, izvežban, za šta mu nikad ne ostajem dužna, sve sikćući: „A, ti?“

Rat se razbuktava od piskavog krešenda do prave artiljerije međusobnim prebacivanjem, a često i uvredama. Sve se završava mojom tvrdnjom da ne treba ni da budemo zajedno, a ne zna se u koliko sam se navrata pakovala i tobože ga ostavljala.

Kad mi padne klapna, ne marim da li smo u društvu, ili sami. Nadurim se, narogušim, demonstrativno ustajem i odlazim. Potom ga zovem telefonom, koliko god puta da treba, ne bismo li završili raspravu, „pokvarim mu dan“, kako tvrdi. Teško nam je skupa, a još teže razdvojeno, pa nadalje nekako taljigamo.

Psiholozi  ovakve veze plastično zovu „jo-jo“. Smatraju da su uzrok stalnim svađama osećanja odbačenosti i neuspeha, doživljavana odmalena i da se ta bolna mesta podsvesno neprestano povređuju, bez epiloga.

S jednom Nadom znam tako da se pokarambasim da sve grmi i talambasa sa obe strane telefonske linije. Podmuklo izvlačimo „prljav veš“ jedna drugoj iz „fioka“, podstičemo drevne sile haosa. Naizmenično zalupljujemo slušalicu, pa se ponovo pozivamo

Neki te razmirice dele na loše i dobre, prve u kojima su uloge podeljene na žrtvu i agresora, a druge, koje služe popravljanju odnosa i karakterišu ih pomirenja vredna pamćenja. Mnogi ipak savetuju da se takvi partneri raziđu. Kao da ćeš u drugoj vezi ti biti drugačiji/a. 

Iako su mi krajnje sumnjivi ljudi koji tvrde da se nikad ili vrlo retko prepiru, pitam ih kako im to uspeva. Obično vele da je tajna u međusobnom poštovanju, u veštini da prećute, izbroje do 10, a kažu šta misle kad nisu u afektu. Meni to ne ide od ruke iz prostog razloga: kad tad svoj stav ne bih izrekla, posle bih ga zaboravila, a nezadovoljstvo bi se nagomilavalo do klobuka eksplozivne mase, sklone da prsne na najmanju sitnicu, što odaje utisak mušičavosti, bar kad su partnerski odnosi u pitanju.

Stoga mi ta moja ’tica kaže, nakon što smo ceo dan oćutali nadureni, pa sklopili „pamćenja vredno“ primirje: „Ti samo tražiš povod za konflikt“. On me i tera da se nad sobom dublje zamislim, a pogotovo kad me „posavetuje“ da se malo i na druge izdirem. Tad moram da priznam (sebi) da nisam cvećka ni u drugom tipu relacija. I da ima pregršt drugarica i drugova sa kojim sam se trajno razdvojila.

Međutim, ima prijateljstava koja uspevaju da opstanu i u tenzičnim uslovima. Primera radi, s jednom Nadom znam tako da se pokarambasim da sve grmi i talambasa sa obe strane telefonske linije. Podmuklo izvlačimo „prljav veš“ jedna drugoj iz „fioka“, podstičemo drevne sile haosa. Naizmenično zalupljujemo slušalicu, pa se ponovo pozivamo i mora da nekom sa strane delujemo kao prevarene ljubavnice, dok uživo drugu pesmu pevamo („Give peace a chance“, recimo).

Ponekad, iako retko, uspem da se savladam, po receptu mudrijih. Ali, ni ta radnja ne urađa dobra ploda, kao što rekoh, i ne stvara dugotrajnu duševnu harmoniju. Rovac se i zove rovac jer potuljeno rovari, guka prećutanog se uvećava dok ne dođe do praska. U tim kompresovanim uslovima razlozi za netrpeljivost se izobliče, pa više ne uspevam da ustanovim šta me zapravo kod tog drugog muči, a još manje da racionalno elaboriram u razgovoru. Lakše mi je da prihvatim razlike u mišljenju nego u karakteru.

Takve svađe na bazi emocija najviše mrzim, jer nisam u stanju da se usprotivim validnim argumentima, niti da priznam sopstvene greške, već nešto tupim na temu kako sam bila povređena. To tek izgleda smešno, delujem kao dete kom roditelj nije kupio sladoled. Posle sam em’ izmoždena, em’ nisam rešila stvarni uzrok svog osećaja. Jer, on je dubok i liči na takmičarstvo. Tako mi ni partner nije partner, već rival, a o drugaricama da i ne pričamo.

Da zaista želim da se izlečim, dokazuje simpatija prema jednoj prepričanoj sceni sa TV-a. Navodno, neka starija žena rekla je autoru emisije da se baš nikad ni sa kim nije posvađala. „Pa, to je nemoguće“, on je reagovao spontano. „Potpuno ste u pravu“

Ako se nekomplementarnost produbljuje, dolazi do trajnog razdvajanja koje (sebi) pravdam zasićenošću, „višom silom“, ili naprosto – neznatnim značajem te osobe u mom životu. Da grešim, da guram svoje arhiosobine pod tepih gde neprekidno tinjaju, ukazuju mi ružne misli spram te osobe, pražnjenje ogovaranjem, što ponovo generiše negativne emocije.

Kao u svakom psihološkom fenomenu, i ovde su stvari složene, i navodna potreba za pravdom krije strah od suočavanja, pogotovo ako se zataškava. Za zazor od svrsishodne razmene stavova nekad je dovoljno da je ta individua stroga i nepopustljiva, kad se kačim na drugoga koji se sa njom raspravlja. Rezultat je totalna dubioza, otkrivam da sam potuljena kukavica. A kad malo više popijem, tek onda sam užasna.

Ego mi se naduje, svi su mi mediokriteti i ne libim se da im ovo spočitam, prezrivo. Sama sam sebi još vrednija i pametnija no u „strejt“ okolnostima. Ali, opet – selektivno. Od moje prejake reči nastradaju dobri i blagi, kakva želim da budem, iskreno, a izvuku se jake ličnosti. Međutim, i jedni i drugi zapravo su moralni pobednici, što tek ne mogu da prihvatim. Pa nanovo ogovaram, tražim lažnu podršku. I zahvaljujem Bogu što se bavim (autoterapeutskim) pisanjem.

Šta je to u mome biću što me vodi prema netoleranciji i posledičnom kretenskom ponašanju? Da li je to majčin gen prznice ili autoritativnost oca, što je insistirala na bespogovornoj poslušnosti i imala patrijarhalno pravo veta? Kad sam i od koga naučila da se džaftam, ako naiđem na slabijeg? Odakle mi to da ljude delim po aršinu gordosti? Zašto ne umem (uvek) da primenim pravilo u koje verujem, da pametniji popušta? I kad ću već jednom sazreti? Kad ću za vjek i vjekova zakopati ratnu sekiru u inertno tlo razuma?

Ponekad pomislim, a sve češće, da kavge zadevam iz čiste dosade, a da se pišmanim iz straha od samoće. Da svađama pokušavam da odnos postavim na viši nivo, jer se kroz njih ipak dođe do kakve-takve istine, a svakako izvodi iz kolotečine, osim i kad razmirice postanu navika.  Onda shvatim da je sve to glupo i isprazno, a uz to i najčešće smoždi, poništavajući i to malo dobrih efekata.

Moram još da kažem da mi je sudbina poslala jednu mačku, žutu, krupnu. Ona reaguje i na sam nagoveštaj mog besa, preduhitri iskakanje žile na vratu i izlive gneva. Priđe mi brzo i opomene šapom, telepatski izvlači negativnu energiju, kad je nekad pomazim i utišam se, a nekad gurnem i odbacim

Kažu da je spoznaja greške više od pola posla na sebi, i ako je tako, zašto i to resto već jednom ne prevalim? Zašto se i dalje kačim, prasnem kao prskalica i brzo se ugasim, a posle smrdim na tu smesu goriva? Zašto ne mogu to problematično „ja“ da prevaziđem, i konačno nađem rešenja za repetativna pitanja? Zašto drugačije mišljenje ne doživljavam kao konstruktivno?

Možda bi mi pomogla lobotomija, da mi se strujom sprži centar za agresiju i svađe kao ishod ove patologije. Ili da mi ugrade čip za prihvatanje različitosti. Jer, sve ono što sam primenjivala – obuzdavanje poriva ujedanjem za jezik, naporan rad preko svih granica premora (što svađe samo odlažu), duge šetnje, pokajničko dupeuvlačenje, sesije psihopomoći, pa čak i meditacija i molitve, nisu baš mnogo pomogli. Sa  tolerancijom se, čini se, ili rađaš, ili istrajnije trudiš da otkloniš DNK bag svadljivosti. Svim raspoloživim sredstvima – zajedno.

Moram još da kažem da mi je sudbina poslala jednu mačku, žutu, krupnu. Ona reaguje i na sam nagoveštaj mog besa, preduhitri iskakanje žile na vratu i izlive gneva. Priđe mi brzo i opomene šapom, telepatski izvlači negativnu energiju, kad je nekad pomazim i utišam se, a nekad gurnem i odbacim, i nastavim sa prepiranjem. Sestra te moje mačke je eksplicitnija, ona grebe i ujeda onog ko zadeva, što ne znam kako bi na mene uticalo jer je drugom dopala. Ali, slutim da bih je izbacila na ulicu.

Da zaista želim da se izlečim, dokazuje simpatija prema jednoj prepričanoj sceni sa TV-a. Navodno, neka starija žena rekla je autoru emisije da se baš nikad ni sa kim nije posvađala. „Pa, to je nemoguće“, on je reagovao spontano. „Potpuno ste u pravu“, odgovorila mu je uz miran smešak, za koji ne znam iz kog je dela svoga bića izbunarila. I tako zaključila razgovor.

Poentiraću još nekim opštim mestima. Za svađu je ipak potrebno dvoje, ma koliko vi prvi počinjali. Lepa reč i gvozdena vrata otvara, pa kad se nekom obzirno obratiš, u stanju je da te sasluša i „ispoštuje“. Psovke i uvrede, opet, svaki izlaz  zamandale (bez obzira na kratkotrajna, katarzična pomirenja).

I na kraju – najotrcanije, pa možda i najistinitije: kad ljude voliš, mnogo ih lakše razumeš, a kad voliš sebe, ne uzimaš se previše ozbiljno. Dakle, rešenje je možda i u humoru i autoironiji.

 

pošaljite komentar

Nema komentara