Tomislav Pavličić, direktor sektora za talente u kompaniji Novus, Njujork

Kako izgleda dobar radnik

  • Broj 9, april 2014.

  • Ana Krajnc

  • 0

Obrazovanje i inteligencija nisu jedini, potrebno je zapošljavati i pozitivne i dobre ljude. Ljude koji nisu laktaši, bolesno ambiciozni, koji su više okrenuti saradnji, a ne unutrašnjoj kompeticiji u kompaniji


„Diploma Harvarda sa 24 godine, odlazak u Veliku Britaniju na  dva paralelna mastersa, na Londonskom i Oksfordskom univerzitetu. Preplivan Lamanš. Opet Harvard, diploma pravnih nauka za tri godine, istrčan Bostonski maraton”, priča za „Novu ekonomiju" Tomislav Pavličić o biografiji „jednog u hiljadu” kandidata za posao u hedž fondu D. E. Shaw, koji se sa nepunih trideset godina pojavio ispred njega. Pavličić, psiholog po struci, već se skoro 20 godina bavi upravljanjem ljudskim resursima, a trenutno najbolje kandidate sa svih strana sveta pronalazi i zadržava u softversko-konsultantskoj firmi Novus iz Njujorka.


Kako prepoznajete talente?
Većina najboljih ljudi u svom poslu fokusirana je na to da u svemu što radi postigne najbolji mogući uspeh. To nije motivisano spoljašnjim svetom, nego unutrašnjim. Kad neko ima prirodni talenat za nešto, on je najčešće toliko jak da je nezaustavljiv. Čak i ako treba da iz najveće divljine dođu do svog puta, takvi ljudi uspevaju. Običan čovek bi odustao mnogo ranije.
Sa druge strane, paradoksalno je, ali uprkos velikim postignućima, vrlo su skromni i retko spominju svoje uspehe. Pokreće ih unutrašnja motivacija koja ih stalno gura napred i to je ono za čim tragam.

Kad među najboljima birate najbolje, koje karakteristike presuđuju?
Životni entuzijazam i generalno pozitivan stav o životu su po mom mišljenju veoma važni. Obrazovanje i inteligencija nisu jedini, potrebno je zapošljavati i pozitivne i dobre ljude. Ljude koji nisu laktaši, bolesno ambiciozni, koji su više okrenuti saradnji, a ne unutrašnjoj kompeticiji u kompaniji. Treba se boriti  protiv ostatka sveta, ali ne unutar kompanije. To je bar moje lično iskustvo.

Zar savremeni svet ne zahteva suprotno od pojedinaca?
To zavisi mnogo od filozofije same kompanije. Kompanije koje se tako postavljaju su mnogo uspešnije, na duže staze, od onih koje podstiču takmičenje među zaposlenima. Ako ljudi doživljavaju kolege kao konkurenciju, svako se bori za sebe, a onda kompanija više izgleda kao proizvoljno udruženje pojedinaca, a ne kao kolektiv.
Cilj menadžera koji žele da naprave vrhunsku kompaniju i ispred sebe imaju vrhunske ljude, treba da bude da svaki sledeći zaposleni bude jači od proseka u tom trenutku u kompaniji. Firma se tako stalno poboljšava.


Nastavak teksta možete pročitati u devetom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara