Brexit 3. deo

Kako je referendum pošao naopako

  • Broj 62, jul 2019.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Pokušaj da se ugovori novi sporazum pre razvoda je propao. Britanija je bila prinuđena da u martu 2017. godine pokrene formalnu proceduru za napuštanje EU bez ikakvih garancija kakvi će biti budući odnosi. To je bila prva izgubljena bitka u pravom malom ratu koji je nastupio. Britanci su bili prinuđeni prvo da „plate ceh" razvoda, da bi mogli da počnu da pregovaraju o budućim odnosima. Od samog početka, počeli su sa lošim kartama

Politička elita u Britaniji nije očekivala da će referendum uspeti, čak ni istaknuti promoteri Bregzita kao Boris Džonson nisu bili uvereni u uspeh kampanje. Premijer Kameron je bio potpuno šokiran; svestan da je njegova politička karijera gotova, odmah je podneo ostavku. Šokirani su bili i „partneri" iz EU. Desilo se nešto dotad neviđeno, da zajednicu koja se stalno širi napušta jedna velika i značajna zemlja, uprkos kampanji koju je vodila njena sopstvena vlada i cela liberalna elita uz svesrdnu pomoć svetskih lidera.

Trebalo je izabrati novog lidera konzervativne partije i samim tim premijera. Predvodeći kampanju za Bregzit, Džonson, nekadašnji gradonačelnik Londona, kao dobitnik na referendumu, bio je kao kandidat sa najviše izgleda. Međutim, Džonsonu je bukvalno zabio nož u leđa par sati pre isteka roka za podnošenje kandidature šef njegove kampanje i ključni saradnik oko Bregzita Majkl Gouv. Da podsetimo, Gouv kao ministar pravde je slično podvalio i Dejvidu Kameronu posle mučnih pregovora u februaru 2016. u Briselu, kada je objavio da ne prihvata Kameronov dogovor sa EU i da će voditi kampanju za Bregzit, i to dok je još Kameron bio u Briselu. Suočen sa izdajom Gouva, Džonson nije imao kud i odustao je od trke (zanimljivo je da će se Džonson i Gouv suočiti na izborima za predsednika stranke u leto ove godine).
Favorit Dejvida Kamerona bila je Tereza Mej, a pored nje i Gouva kandidovala su se još tri konzervativna poslanika (predsednik stranke i vlade mora biti poslanik). Novi šef konzervativne stranke bira se glasanjem svih njenih poslanika pod okriljem famoznog „Komiteta 1922", tako što se posle svakog glasanja eliminiše kandidat sa najmanjom podrškom. Kada ostanu samo dva kandidata u trci, počinje izjašnjavanje celokupnog članstva stranke putem pisama. Tereza Mej je izbegla izjašnjavanje članstva jer je drugoplasirana Adrea Lidsom odustala čim se izbor sveo na njih dve.
U novu vladu Mejova je uključila skoro sve protivkandidate kao i Borisa Džonsona koji je postao ministar spoljnih poslova. Za razliku od prethodne vlade, gde je ogromna većina ministara bila protiv Bregzita, vlada Tereze Mej je bila podeljena između tzv. „bregzitera" i „rimejnera". 

Kameronova laž - Britanija glasala bez ikakvog plana za Bregzit
Britanska vlada nije imala nikakav pripremljen scenario za Bregzit. Administracija je upozoravala Kamerona da treba pripremiti scenario i za neželjen ishod, ali je on arogantno odbijao njihove predloge, mada je javno izjavljivao da će odmah posle referenduma pokrenuti proceduru za napuštanje EU po članu 50 Lisabonskog ugovora. To je bila još jedna u nizu obmana britanske javnosti od strane Kamerona, koji nije računao da referendum može poći naopako (mada nije dobio nikakve ozbiljne ustupke od strane Evropljana). Da su bili potpuno nespremni, pokazuje i podatak da je vlada Tereze Mej, formirana 11. jula 2016. godine, podnela zvaničan zahtev za izlazak iz EU tek 29. marta naredne godine.

Haos nije nastupio samo kod stranke na vlasti. Grupa laburističkih poslanika (bliskih Toniju Bleru) pokušala je da smeni predsednika stranke Džeremija Korbina; škotska premijerka je zatražila da se održi novi referendum o statusu Škotske unutar VB;  zamenik premijera Severne Irske zatražio je da se pripoje Republici Irskoj. 

Propuštena prilika za dogovor

Po procenama poznavalaca prilika u Briselu, da je Britanija imala jasan i konkretan plan kako da nastupi prema ostatku EU u danima neposredno posle referenduma, mogli su i da očekuju da će dobiti neke ustupke dok se 27 drugih država ne „usaglasi". Ali posle prvobitnog šoka, unutar EU su se  sabrali i pripremili jedinstven i čvrst nastup za buduće pregovore.  Nespremnost britanske strane EU je maksimalno iskoristila za konsolidaciju svojih redova. Sve „duele" u naredne tri godine Britanci su izgubili; svi ključni zahtevi EU su na kraju bili prihvaćeni od strane Tereze Mej. 

Iako EU ima brojne unutrašnje probleme, da samo spomenemo teškoće sa Mađarskom i Poljskom (u tom trenutku), Bregzit je pokazao da članice EU mogu da čvrsto i jedinstveno brane svoje interese, posebno što su bili svi iziritirani ponašanjem Britanije u prethodnih pet-šest godina (veto u jeku krize evra i slično).

Nastavak teksta možete pročitati u 62. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara