Novogodišnje kićenje prestonice

Kao Skoplje, samo još gore

  • Broj 56, decembar 2018.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Od šljaštećeg kinđurenja najviše je postradao centar, pa krenimo od Slavije, iliti Trga Dimitrija Tucovića. Njegov spomenik, netom postavljen, što je eufemizam u odnosu na realan postupak – mnogo puta šetana bista kao da je slučajno na tom mestu istovarena iz kamiona - tek sad je dobio smisla, kad je u kontekstu šljokičastih kočija. One su, istina, sa sve konjem smeštene u neku vrstu obora da ga dečica ne bi dirala. Noću one sjaje, dok je naš čuveni socijaldemokrata u mraku, potpuno nevažan, baš kakav je slučaj i sa bronzanim velikanima u parku kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta

Čak ni aktuelni ministar finansija Siniša Mali, a bivši gradonačelnik Beograda i inicijator „svetlosnih promena", ne može da sračuna sve te nule u ukupnoj svoti za novogodišnje opremanje prestonice. Još ako se neko seti da zatraži izveštaj o utrošenoj električnoj energiji, na ukupno 120 bleštavih punktova, plus lampice duž većine ulica i svih mostova, koju mi plaćamo kao poreski obveznici, ima glava da ga zaboli od postprazničnih aktivnosti.

Velika je sreća što nikom ne polaže račun i što ne postoji neka zaista stručna komisija koja bi raspravljala o estetskim kvalitetima svih tih ukrasa. To što nekima deluju kao da su kupljeni đuture, pa šta se u isporuci zadesilo, njegov je problem  – tako nam je.
Međutim, ljude od ukusa najviše bi sablaznilo da ih je sam on birkao, ili neko drugi iz redova čelnika, jer bar su se oni naputovali i sveta nagledali. A čini se da su od svega zapamtili samo Skoplje, čijoj anahronoj eklektici težimo poslednjih godina i gledamo da je eventualno nadmašimo. Naviknuti da smo ispred svih u regionu i šire.

Međutim, u Skoplju smo samo turisti i dozvoljen nam je otklon obavijen humorom, da nas ne zaboli bahatost nadležnih. Ovde nas lišavaju prazničnog ljudskog prava da se radujemo, jer kako objasniti mališanima da nije lepo sve što sija i nije vredno sve što je preplaćeno. I dok se oni nedužno i neiskusno raduju, mi (ili neki od nas) škrgućemo zubima – čemu ta rapsodija kiča usred nemaštine?
Od šljaštećeg kinđurenja najviše je postradao centar, pa krenimo od Slavije, iliti Trga Dimitrija Tucovića. Njegov spomenik, netom postavljen, što je eufemizam u odnosu na realan postupak – mnogo puta šetana bista kao da je slučajno na tom mestu istovarena iz kamiona - tek sad je dobio smisla, kad je u kontekstu šljokičastih kočija. One su, istina, sa sve konjem smeštene u neku vrstu obora da ga dečica ne bi dirala. Noću one sjaje, dok je naš čuveni socijaldemokrata u mraku, potpuno nevažan, baš kakav je slučaj i sa bronzanim velikanima u parku kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Da li - da bi nama bilo još lepše, ili da bi se oprale još neke pare, tek su na Slaviji koliko do juče trajali radovi. Laštio se plato restauriran gotovo godinu i po, ispravljale neravnine da se svečari ne bi saplitali, dok se udivljuju odrazu dekoracije na gigantu od stakla, OTP banci. Kao u svakoj bajci, ni ovde nema mesta logičnom rasuđivanju, pa su kočije okružene gomilom svetlećih palmi, ili možda lotosovih cvetova. Isti vire i iz zelenih površina, sve je nestvarno, baš kao realnost u Srbiji.

Prekoputa u parkiću kod sunčanog sata, koji nikad nije proradio, rasveta se obraća direktno mališanima rečnikom Bambilenda. U krugu oko cvetne aleje poređani su zeka, slonče, liciderska luša, razne varijante Sneška sa anđeoskim oreolima i krilima. Krila najmlađi stanovnici Beograda drmusaju od radosti, nesvesni da bi mogla da ih udari struja, jer i to se događalo, istina – psima, i na drugoj lokaciji, i (još uvek) ne ove sezone. Kroz proreze u obliku lica proturaju glavice i takve ih roditelji fotografišu, za uspomenu na trenutak kad se imalo, i kad se moglo.

Nastavak teksta možete pročitati u 56. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara