Kolike je Kina zaista investirala u Srbiji

Kineska meka moć

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Radmilo Marković

  • 0

Kako god da sabiramo, vrednost završenih i započetih kineskih poslova i projekata u Srbiji nije 5,5 milijardi evra, kako zvaničnici govore, nego 1,17 milijardi dolara. I drugo, kakav je to model poslovanja gde Kina najpre da kredit, a onda dovede i radnike i svoje kompanije da izvode radove? Isti kao i kod svih drugih zemalja koje Srbiji daju kredite

„Ako bih bio nervozan, bio bih manje nervozan zbog Rusije, a više zbog Kine“, rekao je za podkast sajta Politiko početkom avgusta Johanes Han, evropski komesar za pregovore o proširenju, o geopolitičkim uticajima na Zapadni Balkan.

„Oni (Kinezi) ujedno pokušavaju da uvezu svoj način života. A to znači kombinaciju kapitalizma i političke diktature. Moramo da budemo svesni i upozoreni na ovo“, rekao je tada Han i dodao da je biznis model Kine da ponudi „atraktivne ili manje-više atraktivne zajmove“, a onda ako ih zemlja ne vrati, dug se pretvara u kapital.

Subvencije treba da dajemo našima koji investiraju u inostranstvu, jer se tako vrši repatrijacija kapitala, i to je jedini način da se izvučemo iz ovog začaranog kruga „škart-investicija“ u koji smo upali

Svakako, ovo nije bio prvi put da zapadni zvaničnici upozoravaju na uticaj koji Kina stiče svojim projektima – ogromnim, više od bilion (hiljadu milijardi) dolara vrednim „Pojasom i putem“ (Belt and road initiative, BRI), zamišljenim kao savremeni Put svile koji povezuje Kinu sa jugoistočnom i centralnom Azijom, Bliskim istokom, Evropom i Afrikom –  kao i onim manjim, „16+1“, kojim Kina ulaže u 16 zemalja istočne i južne Evrope (11 članica i pet zemalja koje još nisu deo EU).

Hanove reči zapravo su samo eho reči direktorke MMF Kristin Lagard, koja je u aprilu ove godine upozorila da ovakav način poslovanja – izgradnja infrastrukturnih projekata na kojima rade kineske kompanije, a Kina ih finansira putem zajmova – može dovesti do „problematičnog povećanja duga“ u nekim od zemalja koje učestvuju, potencijalno smanjujući druge troškove zbog porasta duga.

„U zemljama u kojima je javni dug već visok, od kritičnog značaja je pažljivo upravljanje uslovima finansiranja“, rekla je Lagard, tako „nacrtavši“ za sada jedinu evropsku zemlju u kojoj se upravo odvija ovakav scenario – Crnu Goru.

Kako je sredinom jula pisao Rojters, Crna Gora je počela da se „davi“ u dugovima zbog izgradnje 165 km dugog auto-puta od Bara do granice sa Srbijom. Nakon što je završena prva – i najteža – deonica kroz crnogorska brda i planine, Crna Gora se našla suočena sa naglim rastom javnog duga. Vrednost auto-puta iznosila je četvrtinu crnogorskog BDP-a.

 Kako je Rojtersu rekao anonimni zvaničnik EU, fiskalni prostor Crne Gore se izuzetno smanjio. „Udavili su sami sebe. A za sada, taj auto-put ne vodi nigde“, naveo je Rojters reči neimenovanog zvaničnika EU, uz podsećanje da su studije o izvodljivosti za ovaj auto-put rađene 2006. i 2012, da nijedna nije pokazala da je auto-put opravdana investicija, ali da se onda pojavila Kina i da su profesori ekonomije sa Univerziteta Crne Gore napravili novu studiju o izvodljivosti, koju je finansirala kineska EXIM banka. I, odjednom – auto-put je postao isplativ, a studija je ostala neobjavljena.

Krajem 2017. godine Sri Lanka je – zbog naraslog javnog duga i neisplativosti projekta – bila prinuđena da formalno preda luku Hambantota kineskim kompanijama na upravljanje na 99 godina. Ova primopredaja luke, u kojoj sada kineski partner ima 85 odsto, smanjila je dug zemlje prema Kini za oko milijardu dolara, ali, prema različitim procenama, obaveze Sri Lanke prema Kini iznose između tri i pet milijardi dolara godišnje, i rastu i dalje, pisao je u junu „Njujork tajms“.

Izveštaj Centra za globalni razvoj, koji se nalazi u Vašingtonu, pokazao je u martu ove godine da je, osim Crne Gore, još sedam zemalja „visoko ranjivo“ zbog dugova povezanih sa kineskim projektom BRI – to su Džibuti, Maldivi, Laos, Mongolija, Tadžikistan, Kirgistan i Pakistan.

Da li je onda opravdan strah od Kine, njenih projekata i njenog načina poslovanja?

„Kina je poslednjih decenija  doživela veliki bum, ima veliki slobodni kapital i osmislila je program za saradnju sa državama centralne i istočne Evrope (CIE). Tu zaista nema nekakvih političkih uslovljavanja, nego je reč o čisto ekonomskoj saradnji iz koje obe strane mogu da profitiraju – i zemlje CIE i Kina. Ono što je interesantno jeste da Johanes Han i zvaničnici EU na sva zvona udaraju o tome kako je taj upliv Kine strašan, a Nemačka, kao najuticajnija zemlja EU, ima najrazvijeniju saradnju sa Kinom. I da pitate nemačke privrednike, oni nisu protiv te saradnje, zato što je ekonomija trgovina – postoje interesi na jednoj i na drugoj strani, samo je pitanje dogovora. U tom smislu, ukoliko zauzmete dobru pregovaračku poziciju, vi možete da imate korist“, kaže za „Novu ekonomiju“ Ivona Lađevac, načelnica beogradskog Centra za studije „Puta i pojasa svile“.

Ona kaže da Srbija „baš i nije zauzela dobru poziciju“:

 „Činjenica je da nama jesu bili potrebni infrastrukturni projekti i ulaganja, da mi nismo imali para za to i da infrastruktura jeste bitna, ali je isto tako značajno da budemo agilniji u privlačenju nekih drugih kapitala – ne samo državnog i kapitala velikih kineskih preduzeća, nego da dovedemo i mala i srednja preduzeća koja našim privrednicima više odgovaraju. Disproporcija u broju stanovnika i teritoriji ove dve zemlje je ogromna, neuporedive su. Kineska strana to stalno govori: tih 16 zemalja treba da se ponašaju kao jedna. To se neće desiti, ali bi ljudi mogli da razmišljaju na taj način. Klasteri su vrlo bitni – mi smo u Mađarskoj imali jednu anegdotu, da je kineski partner došao i rekao ’nama je potrebno milion i po pilića’. I Mađari kažu, odlično, hajde da potpišemo sporazum, a Kinezi dodaju ’na dnevnom nivou’. Vi to ne možete da ispratite ako ste sami. I u tom smislu je neophodno prevazilaženje razlika i nekih ideoloških stavova koji postoje“, kaže Lađevac.

Kolika su kineska ulaganja – odnosno, zajmovi – u Srbiji? Ako bismo slušali šta govori ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović, još u junu 2017. godine investicije Kine u srpsku infrastrukturu „premašile su pet i po milijardi evra“, da bi potom, dva meseca kasnije, izjavila „da je trenutna vrednost svih ugovora u infrastrukturi koje Srbija ima sa Kinom 2,5 milijardi dolara“.

Prema podacima koje je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture (MGSI) dostavilo „Novoj ekonomiji“, od završenih kineskih projekata u Srbiji postoji most Zemun - Borča sa pristupnim saobraćajnicama (ugovorena vrednost radova, prema MGSI, bila je 255 miliona dolara, ali nismo dobili informaciju da li je i finalna cena bila tolika), a u toku su radovi na deonici Surčin - Obrenovac (233,7 miliona dolara), kao i na deonicama Obrenovac - Ub i Lajkovac - Ljig (333,7 miliona dolara).

Takođe, projekti koji su u toku realizacije jesu dve deonice železničke pruge Beograd - Novi Sad – Subotica - državna granica (Kelebija): jedna deonica je Beograd - Stara Pazova (vrednost radova 350 miliona dolara, radovi počeli krajem jula), a druga je Novi Sad – Subotica - državna granica. Vrednost radova ove druge deonice je procenjena na 1,16 milijardi dolara, ali još uvek nije potpisan ugovor o zajmu, pre kojeg nema početka radova.

Uzgred, ovde treba podsetiti – Istinomer je krajem 2016. dobio kopiju ugovora za deonicu pruge od Beograda do Stare Pazove, u kome piše da su „finansijer i investitor (Vlada Srbije i kompanija Infrastrukture železnice) u obavezi da preduzmu sve procedure kako bi omogućili da izvođač radova (kineski konzorcijum) bude izuzet od plaćanja PDV i carina pošto ugovor o kreditu između kineske banke i Srbije stupi na snagu“. U prevodu – Kinezi ne plaćaju PDV i carinu, što se dogodilo i u Crnoj Gori: prema Rojtersu, u ugovoru za izgradnju auto-puta piše da su sav uvozni građevinski materijal, oprema i druga roba oslobođeni carine i poreza na dodatu vrednost.

Dakle, kako god da sabiramo, prema podacima MGSI, vrednost završenih i započetih kineskih poslova i projekata u Srbiji nije ni 5,5 ni 2,5 milijardi evra, nego 1,17 milijardi dolara. Ako ovome dodamo i završenu rekonstrukciju i modernizaciju pruge na deonici Rasputnica G – Rakovica - Resnik (23,8 miliona evra), dolazimo na oko 1,2 milijardi dolara, mada je upitno da li ovo poslednje treba računati među kineske projekte: izvođač radova jeste bila kineska kompanija CCECC, ali je kredit dobijen od Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).

Osim ovoga, planirani su i projekti izgradnje deonice Beograd - Požega na Koridoru 11, dva sektora obilaznice oko Beograda, kao i deonica Novi Sad - Ruma tzv. Fruškogorskog koridora, ali ni za jedan od ovih projekata nije potpisan ugovor – o zajmu, kako drugačije.

Nemački list „Handelsblat“ izvestio je sredinom aprila da su njegovi novinari imali uvid u izveštaj koji su sačinili ambasadori EU u Pekingu: 27 od 28 ambasadora zemalja EU oštro je kritikovalo projekat BRI, opisujući da je napravljen tako da oteža slobodnu trgovinu i pruži prednost kineskim kompanijama.

Projekat BRI „ide nasuprot EU agendi za liberalizaciju trgovine, i pravi disbalans snaga u korist subvencionisanih kineskih kompanija“, naveo je „Handelsblat“ deo izveštaja, dodajući da istovremeno ova inicijativa „sledi domaće političke ciljeve, poput smanjenja suficita, stvaranja novih izvoznih tržišta i osiguranja pristupu sirovinama“.

U izveštaju ambasadora se navodi da Kina pokušava da podeli Evropu tako što će ojačati svoje veze sa individualnim državama, a „Handelsblat“ podseća i na izveštaj nemačke vladine agencije za spoljnu trgovinu i investicije GTAI iz februara 2018, u kome se zaključuje da je projekat BRI često fokusiran na „politički nestabilne zemlje sa neizvesnim pravnim okvirom“, te da je direktor GTAI izjavio da je oko 80 odsto projekata finansiranih od strane kineskih državnih banaka dato kineskim kompanijama. Jedini ambasador koji nije potpisao ovaj izveštaj bio je ambasador Mađarske, pisao je „Handelsblat“.

Kakav je to onda model poslovanja, gde Kina najpre da kredit, a onda dovede i radnike i svoje kompanije da izvode radove? Isti kao i kod svih drugih zemalja koje Srbiji daju kredite, kaže za „Novu ekonomiju“ Uroš Delević, naučni saradnik Ekonomskog instituta „Džon Daning“ iz Velike Britanije.

„Nije to samo Kina, svaka država koja nama da kredit na takav način nas ’ošiša’. To nije karakteristično samo za Kinu, tako funkcioniše i EU. Kada dobijete zajam od Evropske investicione banke, ona će vam odrediti ko mora da bude izvođač radova, ko mora da kontroliše izvođenje radova, koja agencija mora da vrši reviziju različitih dokumenata... To su sve sofisticirani načini korupcije, gde vi, kada sklopite dogovor sa evropskim fondovima, imate obavezu da angažujete neke advokatske kancelarije da vam rade pravne analize, iako to vama možda ne treba – ali vi to morate. I kada uzimate zajam od njih, naše kompanije budu podizvođači. To je poslovni model po kome funkcionišu svi kada vide da država nema jaku domaću privredu.

Da je imamo, rezultat posete naših zvaničnika Kini i Nemačkoj bio bi da dogovore da Energoprojekt, ili neka druga naša kompanija, tamo njima grade. A oni tamo odu i mole da ovi dođu ovde. To je obrnuta filozofija: Nemci razmišljaju – hajde mi da investiramo u Srbiji, i oni daju subvencije svojim kompanijama da se internacionalizuju. A onda im i mi dajemo subvencije da ih privučemo, znači oni dobijaju duple subvencije, a mi ne razmišljamo kako da internacionalizujemo domaća preduzeća.

Subvencije treba da dajemo našima koji investiraju u inostranstvu, jer se tako vrši repatrijacija kapitala, i to je jedini način da se izvučemo iz ovog začaranog kruga ’škart-investicija’ u koji smo upali. A dok se to ne desi, vi možete to da nazivate ’kineskim poslovnim modelom’, ali to nema veze sa Kinom, već sa ekonomskom filozofijom ove države. Nije neophodno da se uzima kredit, koncesija je najisplativija za zemlju. Problem je naše države što ne ispregovara koncesije – kako Kina u Africi, gde su zemlje koje ne mogu da se zaduže, pošto nemaju kreditni rejting, može da ima koncesije, a ovde ne može?“, pita Delević.

On navodi da je Kina promenila pristup u odnosu na investicije u 16 zemalja CIE – sada Kina „napada“ evropsko tržište kroz balkanske zemlje, jer to više nije moguće kroz zemlje EU, koje su uvele jake protekcionističke mere, kaže Delević.

„Nemačka je zabranila uredbom da bude kupljena neka nemačka kompanija. To se nikada nije dešavalo. Ako je to liberalno tržište, ne može onda država da se meša koja će kompanija koju da kupi. I svi vide tu promenu filozofije, samo Srbija izgleda ne vidi. Mi imamo pristup ’kupite što više naših kompanija’. Čak je jedan novinar prilikom posete nekog našeg zvaničnika Nemačkoj pitao, ’zar ne vidite problem tolike dominacije nemačkih kompanija?’, a naši su rekli – ’ne, ne, to je sjajno, neka ih bude još više’. Mi ovde mislimo da prodaja naših fabrika iz prethodnog, jugoslovenskog perioda, treba da se bude kao prodaja paradajza na pijaci – pa onda, eto, to sad malo vredi, pa vi to sad kupite, i završili smo biznis deo. Ali, oni ne kupuju samo fabriku, oni kupuju i uticaj kroz lobiranje za regulativu, kroz zapošljavanje radnje snage.

Takođe, transparentnost ne zavisi samo od investitora, nego i od drugog partnera. Naša država, kao jedna od visoko korumpiranih, sama po sebi je netransparentna, i u našim unutrašnjim dilovima. Nije naučno dokazano da razvijene i manje korumpirane zemlje ulažu više u zemlje koje su na njihovom nivou – naprotiv, postoji veliki broj situacija da evropske kompanije više ulažu u zemlje koje su manje razvijene upravo zbog prostora za korupciju. To njima odgovara, i čitava ova priča oko subvencija je upravo tu da nadomesti nedostatak endemski korumpirane sredine. Subvencije nemaju smisla onog trenutka kada su pravila jasna i važe jednako za sve. Taj nedostatak transparentnosti je karakterističan za Srbiju, a ne samo za Kinu. Kina se najviše razvila u periodima u kojima se borila protiv korupcije“, zaključuje Delević.

Kada se vratimo na početak, na izjavu Johanesa Hana, postavlja se pitanje – da li se, poput Hana, treba više plašiti Kine ili Rusije, i da li se uopšte treba plašiti? I kakav je geopolitički uticaj jedne, a kakav druge zemlje na prostor Balkana?

Prema rečima Vladimira Gligorova, ekonomiste sa bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, geopolitički uticaj Rusije u Evropi je znatno veći nego kineski.

„Kina, u Evropi, nije sila kao Rusija. Ruska ulaganja imaju geopolitički, a ne samo, i ne pre svega, komercijalni cilj. Kineska nemaju, jer Kina nije geopolitička sila u Evropi“, kaže Gligorov za „Novu ekonomiju“.

„Za razliku od Evropske unije, Kina nema ni značajnu meku moć. Evropske vrednosti, na kojima se zasniva EU, a to su vrednosti prosvetiteljstva, jesu njena meka moć. No, Evropa je, takođe, nacionalistička i autoritarna, što se svakako sada jasno vidi. Tako da nema smisla uspon nacionalista i diktatora vezivati za Kinu. Uostalom, današnji kineski sistem je modifikacija sovjetskog sistema, koji je Kina uvezla iz Rusije i Evrope.

Takođe je korisno razlikovati kineski od ruskog uticaja. To se vidi i u razlici u njihovim ulaganjima. Ruska ulaganja su uglavnom usmerena na energetski sektor, dok kineska ulaganja idu u infrastrukturu, sirovine i industriju. Sa geopolitičke tačke gledišta, razlika je kategorijalna. Recimo, Južni tok je naišao na prepreku u EU, jer su investitori težili da ostvare monopolski uticaj i na snabdevanje gasom, dok EU zahteva konkurenciju. Sličan je i problem sa Severnim tokom. Kineska ulaganja, recimo u puteve, ne nose rizik monopola nad korišćenjem puteva ili železnice, pa ni luka. Tako da je potencijalni politički uticaj kineskih ulaganja znatno manja od ruskih“, kaže Gligorov.

On podseća da se neslaganje EU i Kine ogleda „uglavnom oko onoga što je dobra uprava u EU“, jer su  kineska ulaganja u najvećoj meri međudržavni sporazumi, a to znači da se dogovaraju nezavisno od tržišne konkurencije, što je u neskladu sa evropskim pravilima. Po Gligorovu to ima tri negativne posledice:

-        „Skuplji krediti nego što bi bili da su prošli kroz valjan konkurentski postupak;

-        Veći rizik korupcije – isti rizik je i kod drugih državnih ulaganja, ili ulaganja posredovanih međudržavnim sporazumima, bez obzira na to da li su ruska ili iz zemalja Persijskog zaliva ili iz neke druge zemlje

-        Politički uticaj – ne u smislu političkog modela ili zato što postoji neki geopolitički cilj, već u tom smislu da će dužina opstanka neke osobe ili partije na vlasti biti manje zavisna od glasača, jer kineska ili ruska ili neka druga državna ulaganja mogu da imaju efekat kupovine glasova.

Konačno, potrebno je razumeti da je cilj kineskih ulaganja da se otvore vrata izvozu kineske, pre svega industrijske, robe. Vremenom, kineska privreda će zavisti manje od izvoza i više od domaćeg tržišta, kako kineski potrošači budu imućniji. Stoga, relativni značaj kineskih ulaganja, koji, da ponovim, nije geopolitički i za razliku od ruskih ulaganja ne povećavaju kinesku meku moć, vremenom će se smanjivati“, zaključuje Gligorov.

 

pošaljite komentar

Nema komentara