Farma magaraca u selu Martinići kod Podgorice

Ko je ovde glup?

  • Broj 62, jul 2019.

  • Stana Cucić

  • 0

Farma je postala planetarno popularna po jednom oglasu na Fejsu. Darko je tražio radnika čija bi isključiva dužnost bila da mazi magarce. Plata bi bila više nego solidna, tri i po evra po satu, koliko ne zarađuje ni tamošnji univerzitetski profesor. U oglasu je naznačeno je da je potrebna školska sprema u rasponu od četiri razreda osnovne škole, pa do doktora nauka. Avaj, na oglas se malo ko javio, a i taj je bio neozbiljan 

Magarac nije posebno cenjena životinja, i štaviše, često se njegovim imenom naziva neko koga želiš da uvrediš. Za magarca se tvrdi da je u najmanju ruku priglup, jer ga je francuski filozof iz 19. veka Žan Buridan uzeo za primer dvostruke ambivalencije. Pa je, sirotan, u Buridanovoj tezi, psihički razapet između dva identična plasta sena, podjednako udaljena, skapao od gladi, ne mogavši da se odluči kojem će se stogu privoleti.

Za magarca se smatra i da je tvrdoglav. Pogrešno, naglašava Darko Saveljić iz Podgorice. Magarac samo neće da trpi ako ga pretovare, već se ukopa u mestu i čeka da mu prekomerni balast skinu sa grbače. Za razliku od magarca, konj je spreman da poslušno posluži svakoj potrebi vuče, a za konja važi da je plemenit, a nikako tupav i pasivan.

Da bi istakao tu razliku između ova dva četvoronošca, Hrist je ušao u Jerusalim na skromnom tovaru, kako magarca zovu neki narodi. Tako je magarac slikan na daleko više fresaka i ikona od svog dostojanstvenijeg sabrata, ali mu to nije imidž popravilo. Nepravda se ispravlja i danas, pa je u blizini Podgorice, kod Spuža, u selu Martinići, Darko otvorio farmu gde se, mahom magarice, tretiraju s naročitom pažnjom i maženjem.

Ta informacija mi je privukla pažnju, jer čvrsto verujem da sam u prošlom životu, ako ga je bilo, bila upravo magare, smerno i dobro, te da sam zbog neke greške pretvorena u čoveka u ovom, aktuelnom. Iz te inkarnacije ostadoše samo žuti zubi i Buridanova neodlučnost, nažalost.
I Darku je trebalo vremena da shvati o kakvoj se dragocenosti radi, kad su u pitanju magarci. Angažovan u Centru za proučavanje ptica, često mu u dužnost pada i vodanje turista po crnogorskim vrletima. Obično su to stranci sa visokom ekološkom i drugom svešću, pa radije jedu kod seljaka, za drvenim stolom, direktno iz bašte, no što se goste po raznoraznim Splendid-ima.

Tako su jednom prilikom nabasali na domaćina u čijem je toru, osim domaćih ovaca, bila i jedna olinjala magarica. Sasvim zapuštena, privezana lancem za jednu nogu, jadna, da ne može biti jadnija.
„Ponudio sam ovom čovjeku da mu za tu magaricu dam jednog ovna, odlične rase vitemberg", priča Saveljić. „Stranci su uživali u izvanrednom obroku, ali i u prijevodu naše nagodbe", on se smeje, kao što su se oni smejali tada, na Zapadu uveliko prevaziđenoj robnoj razmeni.

Kad je nedugo zatim došao da ispuni dogovor, magarica se bila opulila (što je stručni naziv za magareći porođaj), pa je Darko postao ponosni vlasnik čak dva magarca. I iz čistog ćefa, iliti vica, na Fejsbuku objavio da je otvorio farmu u Martinićima. Prva je štićenica budućeg azila nazvana po selu – Marta, kao ona blesavija sestra iz Novog zaveta, što je poslovala po kući, umesto da sluša Hrista, kao Marija. 

Dugouhu Martu obilazili su posle radoznalci sa svih strana, kao da se radi o žirafi, slučajno zatečenoj u ovoj, moglo bi se reći – crnogorskoj zabiti. Jer, tad je društvena mreža odradila svoje – post je dobio na hiljade lajkova. Javljala su se i deca i odrasli, pokazujući da ipak postoji neka tajna veza između ljudi i magaraca. Tad je i Darko presek’o i odlučio da se ozbiljnije posveti uzgoju ovih veličanstvenih stvorova.
Danas, kad dođeš na njegovu farmu, dočekuje te krdo od četrdesetak lepotica, sa sve još trapavim mladuncima. 

Nastavak teksta možete pročitati u 62. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara