Nebojša Matić, direktor i vlasik preduzeća MikroElektronika

Kompanija u kojoj biste želeli da se zaposlite

  • Broj 8, mart 2014.

  • Marija Matić

  • 0

Početi posao od nule, tačije od 200 maraka, raditi pošteno i predano i za 17 godina stvoriti firmu koja svoje proizvode prodaje najvećim i najpoznatijim svetskim brendovima. Iako je ovo Srbija, moguće je. Nebojša Matić, direktor i vlasik preduzeća MikroElektronika, primer je osobe koju bi Amerikanci nazvali „self made man"


„Počelo je tako što su mama i tata prestali da me finansiraju. Ja ne znam ništa da radim, a imam šest ispita do kraja fakulteta. Moj tadašnji cimer uselio je u naš stan, koji sam tada plaćao 30 maraka, svoju devojku i ja sam dobio nogu. Preselio sam se u Beograd sa 200 maraka u džepu. Očajavao sam nekih nedelju dana i razmišljao šta ću. Nisam mogao da se vratim kod mojih, jer si ti u Lajkovcu toliko loš sin, da je faktički grehota što si živ, ako ne doneseš diplomu kući", objašnjava Nebojša Matić i dodaje da se na to u Lajkovcu ne gleda isto kao u Ljubljani, Zagrebu ili Beogradu. „U Lajkovcu ako odeš da studiraš i ne doneseš diplomu, bolje da si mrtav, bolje da te pregazio voz". Onda je seo i razmislio. Rekao je sebi da i sa diplomom jednako ništa ne bi znao. Odlučio je da napravi časopis.

Otišao je u štampariju i zamolio vlasnika da mu odštampa prvo izdanje za džabe, uz obećnje da će mu platiti od reklama. Onda je otišao do tadašnjih većih firmi i ponudio da plate reklamu kad je vide odštampanu... I to je isti onaj štampar koji mu i dan danas štampa materijal. „Bitno je da ubedite ljude da ste iskren i pošten čovek. Meni je štampar tada pokazao da mi veruje, ali je dodao i da bi samo ludak došao i tražio da mu se učini nešto besplatno, pa će platiti jednog dana. Odlučio je da reskira sa mnom. Danas smo njegov najveći klijent. Očigledno, štamparu se rizik isplatio.
Sa istim tim „na lepe oči odštampanim" prvim primerkom časopisa, Nebojša je otišao na Sajam tehnike i dobio štand zahvaljujući dobroj volji predstavnika Beogradskog sajma, čime je cela priča dobila na popularnosti.  Kao i svaki posao u početku, kako objašnjava, žestoko se namučio i sa narednih nekoliko izdanja. Živeo je u to vreme u jednoj maloj iznajmljenoj dvorišnoj kući u Balkanskoj ulici. Tvrdi da je dvorište te zgrade krajem devedesetih bilo centar droge, prostitucije i elektronike i da su predstavnici prve dve grane zarađivali više nego on, koji je predstavljao treću. Posao je polako krenuo. Kroz nekoliko godina, od časopisa MikroElektronika, Nebojša je stvorio firmu. Uporedo sa izdavačkim poslom, počeo je da pravi sisteme. Posao je krenuo u očevoj garaži u Lajkovcu.

Danas Nebojša ima firmu, koja proizvodi hardverske i softverske alate za mikrokontrolere, jednostavnije rečeno za čipove. Čini se da ne postoji nijedna poznatija kompanija koja ne kupuje od njega. MikroElektronikini alati omogućavaju rad sa mikrokontrolerima, koji se ugrađuju u igračke, klima uređaje, laptopove, satelite, i najrazličitije druge proizvode širom sveta. „Ako biste me pitali sa kim sve sarađujemo i gde sve ima naših proizvoda, neposredno i posredno, ja ne bih mogao da odgovorim. To bi bilo isto kao kada biste pitali Koka kolu ko sve kupuje njihove proizvode. Odgovor je...svi! To što mi proizvodimo, distribuira se u 110 država. Svaki dan proizvedemo, upakujemo i izvezemo. Svaki dan u poslednjih 10 godina".


Nastavak teksta možete pročitati u osmom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara