Umetnička kolonija “Pronađeni u prevodu”

Kontroverze Steve Filipovića

  • Broj 24, oktobar 2015.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Po nekom istraživanju (Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka) od pre desetak godina, u Srbiji ima oko 400 umetničkih kolonija. One su nastale iz namere da se kultura decentralizuje, ali je opšte mišljenje da one postoje samo da bi se umetnici napijali (i sve što uz to ide). Međutim, to je tek nebitan deo istine.



U većini kolonija učesnici su smešteni po seoskim domaćinstvima ili, eventualno, motelima. Ova naša kolonija, u organizaciji Beogradske umetničke radionice BURA, u selu Bujačić kod Valjeva, imala je jednu bazu, prostranu kuću usred šume, u vlasništvu majke jedne od aktera. Tu je dve nedelje boravilo 14 umetnika, što domaćih, što iz Beograda, a jedan čak iz Atine. Povremeno su dolazili i gosti, da u divljini isprazne stres civilizacije. Često je navraćala i direktorka BURE, Jelica Stojančić, da čvršće zgrabi uzde privremene zadruge.

Tako zgomilani, bez mogućnosti da se osamimo, većina nas je imala utisak da je u Kući Velikog brata. Uskoro nismo imali potrebu da se verbalno sporazumevamo, zavladala je telepatija. Možda je bilo i do zajedničke teme, poslednjih reči Stjepana (Steve) Filipovića, čiji monumentalni spomenik (Vojina Bakića) nadvisuje Valjevo. Na ponos prokomunističkom delu stanovništva, a kao trn u oku većinskim pročetnicima. 

Nas politika nije zanimala, niti bilo šta kratkoročno. Intrigirala nas je beskompromisnost, hrabrost, nesebična predanost ideji, junaštvo pred smrću… Sve ono što fali današnjim naraštajima. Uskoro je kuća bila puna tematskih artefakata. Steva od žice, Steva od lima, Stevin duh od akrilika, "turistički” Steva sa otvorom za proturanje lica posetilaca vašara ili šetača korzoom po manjim mestima... Ogromna raka u dvorištu u obliku Steve sa podignutim rukama, u stavu u kom je držao govor pre no što će ga fašisti obesiti 1942. godine (grobnica za Stevana Filipovića). Svi smo bili njime opsednuti, usredsređeni na reinterpretaciju lika i dela ovog narodnog heroja, drugačiju od istorijske.

Naziv projekta, kako se to moderno kaže, bio je "Pronađeni u prevodu”. To je značilo da smo umesto kustosa pozvali psihološkinju (Milicu Nenadović), zaduženu za tumačenje  onog "šta je autor hteo da kaže”. Jer, kao što vlada zabluda o kolonijama, ni sa savremenom umetnošću javnost nije baš "načisto”. Pa, ako to nije slika, a na slici pejzaž, rad često stvara odbojnost kod posmatrača. Ako je tako u prestonici, kao žiži kulture, kako li je tek u Bujačiću, razmišljali smo, bez namere da ikog potcenimo ili uvredimo.


Nema srpskih domaćina


Avaj, niko se nije ni pojavio, čak ni iz čiste radoznalosti. Dal’ je bila kriva tema, na koju su neki meštani bili "napujdani”, smatrajući partizanštinu "izdajom poštenog srpskog domaćina”, ili im je bila daleko ta zabačena kuća u šumarku? Ili su, naprosto, imali preča posla?

A imali bi šta da vide, dvojicu kako danonoćno šiju, jednog kako besomučno slika, trećeg kako neumorno fotografiše, četvrtu kako na smenu lepi ogledala i kuva, petu kako zakucava eksere…



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetčetvrtom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara