Kolumna Bogdana Petrović

Kupi stranku da je ne bi pravio

  • Broj 61, jun 2019.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Pravi je trenutak da se opoziciji kaže sledeće. Posle će biti kasno.
U političkom životu u Srbiji uveliko je zaživela jedna „kreativna" novina, poznatija kao „kupovina" stranaka. Politički „lideri" koji žele da „imaju svoju stranku" (citiramo Dragana Đilasa), odlučuju se da izvrdaju Zakon o političkim strankama tako što „preuzimaju" već postojeće stranke. Time se izbegavaju zakonske formalnosti i procedura (dovoljno je samo održati skupštinu neke opskurne stranke, na njoj promeniti naziv stranke, program i statut te imenovati nove organe). Po pravilu, predsednik stare stranke postaje potpredsednik „nove stranke". U javnosti postoji sumnja da se takva saradnja plaća i u kešu kojim se podmiruje rukovodstvo registrovane stranke, pa se za tu transakciju odomaćio naziv „kupovina" stranke.
Taj recept u poslednje vreme primenili su Boris Tadić, Aleksandar Šapić, Vuk Jeremić i Dragan Đilas.

Poseban biser oko kupovine stranke napravio je svojevremeno Boris Tadić, koji je u politički samoubilačkom potezu neposredno pred vanredne parlamentarne izbore 2014. godine otcepio deo Demokratske stranke i time je doveo na ivicu cenzusa, a da ni sam nije ostvario bolji rezultat, da bi danas njegova stranka bila mrtvac koji hoda. Ako se u manipulaciji Borisa Tadića sa preuzimanjem jedne od brojnih „zelenih" stranaka" nekakvo opravdanje može naći u činjenici da nije bilo vremena za overu 10.000 potpisa, to nije slučaj sa kupovinama stranaka Jeremića, Šapića i Đilasa.

Opravdanje pred javnosti za takav čin nalazi se u relativno visokom zakonskom cenzusu od 10.000 overenih potpisa građana, kao i troškovima osnivanja (istina je da je overa potpisa kod notara radi osnivanja stranke 360 dinara, dok je u opštinama koje su to radile pre uvođenja notarskog sistema cena pet puta niža).
Međutim, niko ne može da nas uveri da pomenuti političari ne mogu da odvoje nekoliko desetina hiljada evra za potrebe osnivanja stranke, posebno kada znamo da je, prema zvaničnim podacima Agencije za borbu protiv korupcije, Jeremić obezbedio nekoliko miliona evra za predsedničku kampanju, a Dragan Đilas par stotina hiljada evra za gradske izbore prošle godine.

Ali pravo pitanje koje se postavlja je šta Srbiji mogu da ponude političari koji ne žele (ili ne mogu) da odvoje nekoliko meseci terenskog rada, da formiraju inicijativne odbore u dvadesetak gradova i da strpljivo prikupljaju potpise, ubeđujući buduće članstvo u svoje programe i ideje? 

Poslednji primer je „formiranje" stranke Dragana Đilasa, gde je po njegovim rečima došlo do „ujedinjenja" nekoliko stranaka, međutim, tu se radilo samo o defakto kupovini jedne od brojnih „zelenih" stranaka, pošto Levica Borka Stefanovića nije stranka već samo udruženje građana (koje se može registrovati sa tri potpisa). Tužno je bilo slušati i govor Dragana Đilasa na „osnivačkoj" skupštini svoje stranke „slobode i pravde", gde smo mogli čuti praktično samo dve „ideje", a to je da svojim parama garantuje da će „nacionalizovati" PKB, a da rešenje kosovskog pitanja vidi u „deklaraciji pomirenja koju će usvojiti dve Skupštine", uz uspostavljanje direktne saradnje tužilaštva i policija (dve države, samo je to falilo da kaže)… Praktično, neka varijanta tzv. Išingerovog plana o „dve Nemačke", čime se očigledno nudi zapadnim faktorima. Đilas pri tome neće dati svoj novac za nacionalizaciju PKB-a, već će to naravno platiti građani iz budžeta.

Izgleda da je od pomenutih političara, doduše post festum, jedino Vuk Jeremić shvatio koliko je kompleksno formiranje političke stranke, pa je više puta napomenuo da je u pitanju težak i zametan posao, posredno upućujući poruku Draganu Đilasu.
Nekome će se možda učiniti da je ovo samo cepidlačenje, međutim, krah građanskih protesta i nedostatak ideja opozicije o daljim pravcima političke borbe pokazuju da je za zdrav stranački život ipak potrebno uložiti i truda i vremena i ideja, a ne samo novac i „kombinaciju".
pošaljite komentar

Nema komentara