Raskidanje ugovora

Kupovina socijalnog mira

Posle pritisaka sindikata i radnika, od 2010. godine praksa se naglo menja i počinje masovno raskidanje privatizacionih ugovora

Najveći problem u postupku restrukturiranja predstavljalo je izgubljeno vreme usled nerazumevanja ministra finansija Bože Đelića. Na četiri godina kašnjenja usled neadekvatnog zakonskog okvira, treba dodati još godinu dana usled odsustva adekvatnih priprema za otpust dugova u Agenciji za privatizaciju, kao i neadekvatne kadrovske strukture koja je (pre)ostala nakon potresa izazvanih promenama vlasti 2004. godine.

Pre zakonskih izmena koje su omogućile otpust duga prodata su samo dva preduzeća – Livnica iz Kikinde i Sever iz Subotice. U oba preduzeća restrukturiranje se svelo na otpuštanje viška zaposlenih pre privatizacije. Kupcima je redukovan dug koje su te firme imale prema većinski državnim bankama, koji je nastao prema Pariskom i Londonskom klubu. Pored njih, kao imovina, na licitaciji prodat je Rekord iz Rakovice.

Prava privatizacija preduzeća u restrukturiranju počinje tek 2006. godine da bi zamah doživela naredne godine. Poslednje prodaje dešavaju se početkom 2009. godine, kada se finalizuju tenderske procedure koje su počele pre krize.
Na tenderima je ukupno prodato 15 preduzeća, a od toga 13 posle otpusta dugova. Na aukcijama je ponuđeno više od 50 manje značajnih preduzeća, uglavnom delova velikih sistema u restrukturiranju koja su funkcionisala kao zasebna pravna lica (delovi Zastave, Goše, Lole, MIN-a, Elektronske industrije i dr.), koja su dobrim delom i privatizovana.

Najznačajnija preduzeća koja su prodata u postupku restrukturiranja su: Azotara iz Pančeva, IHP Prahovo, SFS iz Paraćina, Novkabel iz Novog Sada, Prvi maj iz Pirota i Niteks iz Niša. 
Nažalost, danas možemo konstatovati da je sa svim navedenim preduzećima (kao i sa velikom većinom ostalih iz restrukturiranja) raskinut kupoprodajni ugovor. Jedino značajnije preduzeće koje je završilo u „zdravim" rukama, doduše posle kratkog i efikasnog stečajnog postupka je IHP Prahovo (ako izuzmemo skorašnju dokapitalizaciju RTB Bor).

Prodaja imovinskih celina

U pojedinim slučajevima iz velikih sistema su se izdvajale manje celine koje su se uglavnom prodavale na licitacijama. Princip licitacije je bio sličan sa javnim aukcijama, samo se početna cena određivala prema 100% procenjenoj vrednosti, pa se ako se niko ne bi javio, smanjivala na 50%, pa na 33% u poslednjem pokušaju. Agencija je u ugovorima o prodaji imovine nametala i određene obaveze kupca oko zadržavanja radnika, ali se na takve transakcije nisu mogle primeniti odredbe Zakona o privatizaciji o jednostranom raskidu ugovora. Tako su zaposleni bili „osuđeni" na milost i nemilost kupaca, jer Agencija nije mogla da primeni nikakve sankcije. Možda je najpoznatiji primer slučaj radnika preduzeća „Trudbenik-gradnja" koji su usled nesavesnog ponašanja kupca Dragana Kopčalića ostali bez posla. Agencija tu nije mogla ništa da uradi, pošto nije bila u pitanju prodaja kapitala, već imovine, a prodavac nije bila Agencija kao za kapital već preduzeće Trudbenik u restrukturiranju.
U postupcima prodaje imovine prodato je 27 delova preduzeća sa ukupnim prihodom od oko 30  miliona evra.

Nastavak teksta možete pročitati u 59. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

1 komentar

  • Miloš

    Bitno je da su oni prodali profitabilne delove. Šta je sa onim što ostaje posle delimično restrukturiranja kome će ta preduzeća odgovarati takva kakva budu u takvom stanju