Pavle Branković, vlasnik picerije i brenda Pizzagram

Kuvar sa diplomom praškog univerziteta

  • Broj 55, novembar 2018.

  • Dragan Milivojević

  • 0

Ovaj mladi poslovni čovek je na tržište izbacio Pizzagram brend, koji je od turista sa raznih meridijana na TripAdvisoru poneo ocenu 4,5/5. Ovo je priča o tome kako je lutao u biznisu, tražio sebe i savršen posao pronašao u mešenju testa i kako su mu u svemu pomogli i strani fakultet i italijanska škola hrane
„I vlasnik sam i majstor. Svi recepti i sve kombinacije pica ukusa su moji", kaže Pavle Branković, sa dva metra sigurno i najviši pica  majstor u kraju. Još interesantnija činjenica, vezana za portfolio vlasnika brenda Pizzagram  je njegov razvojni put u biznisu, koji je svojevrstan „začin" u  priči o drugačijem proizvodu, koji biznis-planom i aktuelnim pregovorima pokušava da se pozicionira u regionu, pa i šire na evropskom tržištu. Naime, pica majstor sa diplomom stečenom na najprestižnijem mestu u Italiji, zapravo je biznismen sa završenim Anglo-američkim univezitetom za biznis i administraciju u Pragu, japi savremenog srpskog kroja koji je krenuo sa sopstvenom kurirskom službom i stvorio dobit. Zatim se seli u agrobiznis i on mu donosi profit, ali i dalje traga za poslom svog života i nalazi ga u sadašnjem, pod markom Pizzagram. Na startu karijere, kako ukazuje, znao je da se sa praškom univerzitetskom diplomom neće, kao što mnogi čine i sanjaju, „ufoteljiti" u državnoj službi, iako mu je otac bio u administraciji, a ne u preduzetništvu. Sa kojim snom je zapravo krenuo junak ove biznis storije?

Nova ekonomija: Kako ste uopšte krenuli u ovaj „kulinarski" biznis?

Pavle Branković: Iako u poslovanju i školovanju nisam imao veze sa ugostiteljstvom, sama ideja pice došla je iz želje da napravim neku klopu i da ona postane biznis. Pizzagram se zapravo kao brend  rodio  nešto kasnije. Od svih jela odabrao sam picu, jer je to proizvod koji ide, kupuje se i jede svuda. Pošto nisam znao da je pravim, odlučio sam da naučim. Pripreme za start, do škole za pica majstora, trajao je gotovo dve godine. U Italiji sam pronašao veliki Institut kulinarstva za strance (Italian Culinary Institute for Foreigners) u Kostiljole d'Astiju nadomak Torina. Finansiran je od italijanske vlade i EU za zaštitu nacionalnih kulinarskih vrednosti. Bio sam fasciniran na kom je nivou. Mislio sam da će to biti neko „klasično" učenje koja podrazumeva koliko ide brašna, kako se mesi itd. U okviru tog instituta su kursevi i za sladoled, kolače, masnu kuhinju, a predavači su top ljudi te industrije u Italiji. Nakon obuke ide se na praksu u restoran. I tako, u Italiju sam otišao da dobijem neko znanje zbog pokretanja biznisa u Beogradu, a potpuno sam se zaljubio u proces pravljenja pice. Krenuo sam da istražujem sve o tamošnjim majstorima, koje vrste pica postoje, informisao se o svemu... Saznao da pica može da bude vrhunska klopa, da bude zdrava, kvalitetna. Upoznao sam majstore koji od pice prave umetnička dela, počev od sastojaka do testa i prvoklasno jelo u formi pice „romana". I kada sam se sa znanjem i veštinom pica majstora vratio u Beograd, odluka je, otvarajući Pizzagram, pala da to bude ta  originalna pica na parče, koja je ekspanziju doživela u proteklih pola veka, i danas je jedna od najprodavanijih u Italiji. 

NE: Kakvo vam je to ime – Pizzagram?

Pavle B: To je potpuno srpski brend, počevši od imena, pravljena pizze i poslovanja, sve je moje. Pritom svakodnevno na internetu i od ljudi uživo čujem komentare tipa „Konačno je Pizzagram stigao u Srbiju", „On je iskopirao italijansku piceriju", „Naš Pizzagram je lepši od Pizzagrama u Italiji" itd. Dakle brend je srpski, moj i seče se makazama na parče. Mislim da Pizzagram može da se proširi i van Srbije, što zahteva i ozbiljan biznis-plan na kome radim.

NE: Italija je izmislila pice i pronela ih svetom, a neretko se mogu čuti komentari kako su u Italiji loše pice?

Pavle B: Kada bi Pizzagram došao u Italiju, tvrdim da bi bio u top 10 najboljih na tržištu. To znači da kvalitet same pice zavisi od proizvođača, kuvara. U Srbiji su ćevapi specijalitet, ali to ne znači da će u svakoj kafani, restoranu biti dobri, mada ljudi to očekuju. Svi znaju da naprave ćevape od mlevenog mesa, kao što i u Italiji svako zna da napravi picu, ali to nije taj kvalitet.

NE: Kako ste saznali kako ući u top 10?

Pavle B: Stalnom edukacijom i obilaskom sajmova. Bio sam u Riminiju na sajmu pekarstva, poslastičara, generalno italijanske hrane, na kome sam razgovarao sa proizvođačima brašna, probao, gledao kako rade. Shvatio sam da je najbolje brašno mlina Polselli, koji se nalazi između Napulja i Rima. Diskutujući oko problematike uvoza, rečeno mi je da ga neko iz Srbije već uvozi. To je bila moja sreća, mogao sam ne opterećujući se svim onim što prate uvozne dozvole i papirologija da se ovde snabdem brašnom koje mi treba. Ono što je počelo u Arecu, provincija Frozinone, u prvoj polovini dvadesetog veka, kao mali zanatski posao, danas je kompanija Poselli koja je protagonista mlinarske industrije u Italiji i lider u proizvodnji brašna za hleb, pice i poslastice. Vođena je skoro čitav vek preduzetničkim iskustvom porodice, koja je danas došla do treće generacije, uvek fokusirana na kvalitet. I to je jedna od činjenica koje sam spoznao u Riminiju.  Devedeset posto proizvoda uvozim, počevši od pršute, preko sira, do namaza i povrća. Osim goveđe pršute koja je sa Peštera, većina suhomesnatih proizvoda je iz Italije, čuvena San Danieli pršuta ili jedna od najkvalitetnijih suvih kobasica Chorizo iz Španije. Među najvećim smo potrošačima Buffalo mocarele, koristimo sir Taleggio, pelat Mutti…

Nastavak teksta možete pročitati u 55. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara