Kolumna Dušana Pavlovića

Lak je uzlet, teško je ateriranje

  • Broj 40, maj 2017

  • Dušan Pavlović

  • 0

Privreda Srbije u poslednjih godinu dana postiže dobre rezultate. Tako kažu brojke. Privredni rast je prošle godine iznosio 2,7%. Za tekuću godinu MMF nam predviđa rast od čak 3%. Slično je i sa stopom nezaposlenosti koja pada od 2014. godine i za koju se predviđa da će nastaviti da pada.

Kako je došlo do ovog privrednog uspeha? Da li je razlog fiskalna politika i fiskalna konsolidacija koju Vlada Srbije sprovodi od 2014. godine? Kako je poznato iz udžbenika, kejnzijanska fiskalna politika u uslovima privredne recesije sugeriše da se poveća javna potrošnja, a smanje porezi. Da bi mogla više da troši, državi se preporučuje da se zaduži, kako bi mogla da finansira budžetski deficit.

Međutim, Vlada Srbije nije baš dosledno pratila ove kejnzijanske sugestije. Gledano sa stanovišta javne potrošnje, Vlada jeste trošila više, ali je od 2012. godine podigla veliki broj fiskalnih opterećenja – porez na dodatu vrednost, porez na korporativnu dobit, uvela "solidarni” porez, smanjila plate i penzije (isti efekat kao da je povećala porez), povećala akcize na alkohol i duvan.

Po Kejnzu, dizanje poreskih stopa se preporučuje kada je privreda u ekspanziji, a ne u recesiji. Ipak, Vlada je vodila kontraktivnu fiskalnu politiku, čime ne samo da je uspela da konsoliduje javnu potrošnju (prepolovi deficit i zaustavi rast javnog duga), već i stvori uslove za privredni rast. Kako je ovo uspela?

Izgleda da uopšte nije ona uspela, već da su uspeli drugi. Izgleda, drugim rečima, da su na dobre privredne rezultate uticali spoljni činioci. Uzmite stanje na svetskom tržištu energenata (nafte, gasa, hrane). Kada cene energenata koje jedna privreda uvozi rastu, to stvara nepovoljnu situaciju na domaćem tržištu. Potrošači i privreda moraju da odvajaju veći deo za kupovinu energenata, pa im ostaje manje za potrošnju i investicije kod kuće. U poslednje dve godine, međutim, cene energenata i hrane su pale, i to je imalo pozitivne efekte na domaću privrednu aktivnost – postalo je daleko lakše poslovati kod kuće.

Slično je i sa uticajem kamatnih stopa na međunarodnom tržištu na javni dug. Ako kamatne stope na međunarodnom finansijskom tržištu počnu da padaju, to se odrazi i na domaće kamatne stope, pa se građani i privreda lakše zadužuju, čime povećaju privrednu aktivnost.

Konačno, u poslednje dve godine, privrede evrozone počele su da se oporavljaju, što je povećalo tražnju za proizvodima iz privreda Zapadnog Balkana, čime je povećan izvoz u ovim zemljama. (Deficit na našem spoljnotrgovinskom računu za 2016. godinu iznosi 11,6% BDP-a, što je najniži deficit u poslednjih 10 godina.)

Ovaj trend nije primećen samo u Srbiji, već i u celom regionu. Na celom Zapadnom Balkanu privreda je u ekspanziji. (Prosečan privredni rast u zemljama regiona iznosio je čak 3,4% u periodu 2015-2016.) I ne samo to. U svim zemljama primećuje se da je privredni rast bolji od planiranog u istom periodu.

Ovi povoljni trendovi, međutim, ne mogu dugo da traju. Pre ili kasnije, cene energenata na svetskom tržištu će se oporaviti, a kamatne stope početi da rastu. Da bi se ova povoljna okolnost iskoristila, neophodno je da se izmene domaće ekonomske institucije i one same počnu da doprinose privrednom rastu, umesto da ga sprečavaju. Kako smo iskoristili prethodne dve godine da bismo rešili ovaj problem? Neke stvari su popravljene. Poboljašana je efikasnost poreske uprave u naplati poreza, što je jedan od glavnih faktora fiskalne konsolidacije u 2016. godini. Olakšano je poslovanje kroz pojednostavljivanje procedura za izdavanje građevinskih dozvola. Ali tu se stalo. Sve drugo je ostalo isto. Ili je još gore.

Javna i državna preduzeća, koja vrše ogroman pritisak na budžet, i dalje predstavljaju rupe bez dna. Ona koja posluju dobro, sav profit uplaćuju državi kao dividendu (da bi Vlada mogla da se pohvali nižim budžetskim deficitom), a malo ulažu u sopstveni razvoj. Vlada Srbije i dalje garantuje dugove ili daje subvencije Srbijagsu, Železnicama, RTB Bor, Galenici, Železari Smederevu, Air Srbiji itd. Ovo nastavlja da stvara moralni hazard kod ovih velikih preduzeća – ako znate da će neko drugi da plati za vaše pogrešne odluke, nastavićete da donosite takve odluke. Dugovi ovih preduzeća dostižu astronomske razmere. Isto kao i docnje u plaćanjima u zdravstvenom sistemu (12 mlrd. din) koje još uvek ne stižu na naplatu. Država je neke od ovih dugova već preuzela. Neke gura pod tepih, praveći se da ih ne vidi. Uskoro će morati da ih preuzme.

"Racionalizacija” javne uprave je zvanično okončana. Umesto smanjenja planiranih 75.000 zaposlenih u javnom sektoru, njega je napustilo svega 17.000 ljudi, i to stihijski. Umesto da se donese sistematizacija radnih mesta i otpuste stranački kadrovi zaposleni u poslednjih desetak godina, strategija racionalizacije je bila bazirana na prirodnom odlivu, što znači da su radna mesta napuštali ljudi bez adekvatne zamene. Ovo je već bilo rađeno pre deset godina sa kontraproduktivnim rezultatom. Kada se racionalizacija okonča, Vlada ponovo počinje da zapošljava ljude na važna radna mesta, a oni koji su u međuvremenu zaposleni po stranačkoj liniji, ostaju tamo gde su bili. Broj zaposlenih tada ponovo počinje da predstavlja opterećenje za budžet.

Na duži rok ovakav sistem je neodrživ. Za poslednje tri godine nije urađeno gotovo ništa da bi se on razmontirao i napravio održivi sistem ekonomskih institucija koji, kroz razumnu javnu potrošnju, podržava privredni razvoj. Kada okolnosti na međunarodnom tržištu više ne budu tako povoljne, ateriranje će biti gadno.



Nastavak teksta možete pročitati u 40. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija.
pošaljite komentar

Nema komentara