Kad porastem, biću fikser

Laki keš uz tešku muku

  • Broj 41, jun 2017

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Kratak, ali sabijen, moj fikserski staž, razgoreo mi je apetite. Opet ne po pitanju honorara, iako su se mnogi na ovaj način obogatili, čak i kupili stanove, tokom "balkanskih” ratova ’90-ih. Kad je biti fikser podrazumevalo stavljanje glave u torbu, dok  fikser mog kalibra može da zaradi za pristojno letovanje. I dalje sam željna vanrednih iskustava

Od svih poslova koje sam radila, a bilo ih je i-ha-haj, od zakidanja metlica na eksperimentalnom kukuruzu, do monitoringa medijskih priloga pri jednom projektu, pa preko šefovanja čistačima u klubu Akademija, pisanja priloga za kataloge, čuvanja dece i staraca, najviše mi je leglo fiksiranje. 

To nije nikakvo učvršćivanje, ni lepljenje, već obezbeđivanje logistike za novinarske (ili filmske) ekipe, najčešće inostrane.Što bi značilo pribavljanje kontakataod značaja, ugovaranje sastanaka i lokacijai obično, prevođenje.

Ovo je odlično plaćena šljaka, ali još važnije, ona donosi iskustvo što ga nema ni u novinarstvu, čak ni specifičnog tipa kakvim se bavim: zabadanju nosa u najrazličitije situacije. Jer, fiksere angažuju dobrostojeće firme, što donosi razne privilegije,  kao što je, recimo, konzumacija karpaća po elitnim restoranima. Ili putovanja sa svim plaćenim troškovima. I ona pomerenija, što ne mogu da stanu u definicije.

Moj prvi fikserski angažman dogodio se u Nacionalnoj geografiji, uz obrazloženje glavnog i odgovornog urednika „gledaj i uči". Trebalo je da budem nadležna za gostoprimstvo novinarima iz Vašingtona, centraledate franšize, na zadatku pisanja o Srbima. Urednički savet odmah se ispostavio kao besmislen: kako da učiš od nekog sa neograničenim finansijskim resursima? Ko ne mora, kao najgori bednik, da čeka da mu sagovornik plati kafu, pa je uvek pomalo ucenjen. I snishodljiv.

Taj moj prvi „klijent", Kris Kerol, bio je pravi primerak Amera, naročito u fizičkom pogledu, inače je bio atipično duševan, bar u odnosu na predrasude o toj naciji. Po pravilima glavnog ureda našeg zajedničkog magazina, ovde je došao u dva navrata, prvo da istraži temu u grubim crtama i proveri da li je ideja za priču utemeljena na zaista zanimljivim faktima. Drugi put, da zaroni dublje u ćud i navike Srbalja. 

Nema gde ga nisam vodala, od mesta koja je sam locirao, do meni omiljenih, i onih koja sam priželjkivala da pohodim.Obišli smo Crnu Goru, Bosnu, stigli i do Metohije, pa je zahvaljujući delimično i meni, a (većim) delom zbog svog talenta za prepoznavanje detalja, napisao dirljiv, empatičan članak. 

Njemu se Srbija, čini se, dopala, za razliku od KrisaAndersona, čuvenog fotografa i člana Magnuma.

Fiksiranje Andersenovog boravka delila sam sa kolegom iz njegove branše, jer je to trebalo da bude njegov rejon, a ja bila preporučenazbog prethodnog učinka. Zbog Andersona smo se i zavadili, svako ga je hteo što više za sebe. On, da bi ga imitirao u pozama i izboru prizora, ja, da bih što više cunjala, premda je u suštini konflikta, verujem, bilo 80 evra honorara dnevno. Neviđen novac, po ovdašnjim reperima.

Surevnjivost je malko bila delom borbe oko Andersonove naklonosti, em poznate face, em stvarno zabavnei intrigantne osobe.

Andersonov njuh za pustolovine, potvrđen temom kojom se proslavio – ilegalnim migriranjemsa Haitija, sa sve preživljenim brodolomom, potapanjem prenakrcane barke, i nas je par puta uvukao u sos. Jednom me je od ozbiljnih posledica spasao moj svračji rukopis.

Motali smo se po Kosovu, te davne 2008. kad je ponegde još bilo ostataka srušenih crkava. Kod jedne, na putu ka Dečanima, sve bele i u komadima rasparčanim eksplozijom, Anderson se sav posvetio dokumentovanju. Kad eto ti jednog dečarca, navodno gluvonemog, koji je pokretima ruku sugerisaoda je gladan, pa se moj poslodavac sažalio. Kupio mu u radnji gomilu hrane i čak gumene čizme, da bi docnije ukapirao da je momak bio izvidnica, poslat iz obližnjeg sela da nas omete. 



Nastavak teksta možete pročitati u 41. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara