Zašto građani ne mogu odmah da dobiju lečenje koje su platili

Liste čekanja ubijaju tiho

  • Broj 61, jun 2019.

  • Olga Božinović

  • 0

Trenutno se na različitim listama čekanja nalaze 66.573 pacijenta. Od toga 21.622 pacijenta čekaju na operaciju katarakte, 8.766 njih čeka ugradnju veštačkog kolena, magnetnu rezonancu kičme čeka 4.103 osoba, MR glave čeka 4.007 pacijenata, dok je na listi za koronarografiju srca 3.006 bolesnika…

Ako vam u ovom trenutku ortoped zakaže operaciju veštačkog kolena, bićete na operacionom stolu tek u aprilu 2023. godine. Umesto vas, u bolnicu će biti primljena osoba kojoj je ta intervencija zakazana 8. decembra 2015. godine. Na operaciju katarakte čekaćete 254 dana, a na operaciju kuka nešto manje od godine – 314 dana. 

Imajući na umu da se većina ovih dijagnoza postavlja u trećem životnom dobu, odnosno oko 60. godine života, možemo da izvedemo sledeću računicu: osoba koja je zašla u sedmu deceniju verovatno radi od tridesete godine i ako pretpostavimo da je tokom svog radnog veka zarađivala današnju prosečnu platu, koja u ovom momentu iznosi 54.521 dinar, odnosno 462 evra, znači da je ona u proteklih 30 godina svakog meseca u zdravstvenu kasu Srbije uplaćivala 60 evra, što dalje znači da se u budžet RFZO-a za tri decenije „slilo" 21.600 evra. Umesto da bude operisana, ova osoba pridružiće se „armiji" od 66.573 pacijenta, koliko se trenutno nalazi na listama čekanja.

Imajući na umu da ukupni troškovi operacije katarakte u državnoj bolnici iznose oko 270 evra (iako se ova usluga u proseku naplaćuje 1.000 evra u privatnim zdravstvenim ustanovama), to zapravo znači da zdravstveni osiguranik neće moći odmah da „naplati" svoje višedecenijsko ulaganje u kasu RFZO-a, već će morati da čeka osam meseci kako bi stigao na red u prenatrpanoj državnoj bolnici. Odnosno – četiri godine ako je u pitanju operacija veštačkog kolena. 

Posebno zabrinjava činjenica da u ovom momentu na ugradnju internog defibrilatora čeka 350 ljudi, a ti pacijenti jednostavno ne smeju da čekaju ni dan na ovu operaciju. Na ovu intervenciju u proseku se čeka 146 dana. 

Iako Ministarstvo zdravlja voli da se pohvali činjenicom da se na listama čekanja za operacije i preglede danas nalazi 6.000 ljudi manje nego pre šest meseci, trenutno 21.622 pacijenta čekaju na operaciju katarakte, 8.766 njih čeka ugradnju veštačkog kolena, magnetnu rezonancu kičme čekaju 4.103 osobe, MR glave čeka 4.007 pacijenata, dok je na listi za koronarografiju srca 3.006 bolesnika…

U želji da uvedu red u redosled bolesnika koji čekaju operaciju koja znači kvalitet života, a ponekad i sam život, zdravstvene vlasti su početkom prošle godine donele odluku da se u bolnice uvede novi softver, liste čekanja pročešljaju i utvrdi gde postoje problemi. Prve analize su pokazale da su se neki pacijenti prijavljivali u više bolnica, neki su u međuvremenu preminuli, a neki već bili operisani. Na taj način sa lista je izbrisano oko 15 odsto upisanih pacijenata. U Ministarstvu zdravlja objašnjavaju da oni u saradnji sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje sprovode sve mere kako bi se liste čekanja na lekarske intervencije redukovale i hvale se podatkom da su te liste u proteklom periodu skraćene za 20 odsto, da se ažuriraju svaki dan i da su apsolutno transparentne i dostupne javnosti na sajtu RFZO. 

U resornom ministarstvu ističu da je u izgradnju, rekonstrukciju i opremanje zdravstvenih ustanova u periodu od 2014. do kraja 2018. godine uloženo skoro osam milijardi dinara. Velika materijalna ulaganja imaju za cilj i stvaranje uslova za kvalitetno obavljanje najsloženijih medicinskih zahvata u većem broju zdravstvenih ustanova, upravo u onima u kojima postoje liste čekanja. Na taj način, kroz rasterećenje velikih zdravstvenih centara, očekuje se i znatno skraćenje listi čekanja – pojašnjavaju u resornom ministarstvu i napominju da je početkom godine ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar organizovao sastanak sa direktorima zdravstvenih ustanova zbog smanjenja i redukovanja lista čekanja za ortopedske operacije i operacije katarakte.

Međutim, s obzirom na to da se na listama čekanja nalazi oko 70.000 pacijenata, a da se vreme čekanja na neke operacije meri i godinama, nameće se logično pitanje – da li se i kako ove liste mogu skratiti? Direktor Klinike za očne bolesti Kliničkog centra Srbije, profesor dr Milenko Stojković, ističe da se u toj ustanovi izvrši između četvrtine i trećine svih operacija katarakte u Srbiji, iako bi ova bolnica trebalo da operiše svega deset odsto svih pacijenata u našoj zemlji. Sve ostalo trebalo bi da rade manji zdravstveni centri i gradske bolnice u unutrašnjosti Srbije. On kaže da se poslednjih pet godina na toj klinici godišnje izvrši između 4.500 i 5.500 operacija, što je, kako ocenjuje, „potpuno nenormalno". Iako primećuje da profesionalnoj sujeti godi što veliki broj pacijenata iz Srbije ima najveće poverenje u lekare Klinike za očne bolesti i želi da se operiše u prestonici, dr Stojković kaže da bi sa smanjenjem broja pacijenata koji dolaze iz unutrašnjosti i iz mesta u kojima se skoro uopšte ne radi operacija katarakte ili se radi u malom broju, broj pacijenata na njihovoj listi čekanja smanjio na polovinu – možda čak i ispod toga. On smatra da je uključivanje privatnika za operaciju katarakte dosta smanjilo liste čekanja, za nekih 5.000-6.000 ljudi. Međutim, dr Stojković skreće pažnju na činjenicu da Srbija nema dovoljno hirurga ni u državnim ni u privatnim ustanovama koji su kompetentni da bez mnogo komplikacija rade veliki obim operacija. 

Predsednik Novog sindikata zdravstva Živorad Mrkić kaže da je žalosno što se brojka na listama čekanja za operacije kreće oko 70.000 poslednjih godina i konstatuje da je to posledica neulaganja u kadrove, u njihov materijalni i profesionalni status.
„Za pohvalu je to što je Ministarstvo zdravlja poslednjih godina ulagalo u građevinsku strukturu, aparate i opremu, ali je za kritiku činjenica da se nije ulagalo u stručnjake. Jedno vreme došlo je i do prekida prijema specijalizanata, a zbog niskih plata i zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, veliki broj naših zdravstvenih radnika otišao je u inostranstvo, posebno u Nemačku. Prema podacima Fiskalnog saveta, samo od 2015. godine iz zemlje je emigriralo 6.000 zdravstvenih radnika", kaže Mrkić. 

Komentarišući činjenicu da na ugradnju endoproteze kolena čeka oko 9.000 ljudi,operaciju kuka čeka oko 10.000 osoba, a operaciju katarakte oko 22.000 njih, on ističe da su te operacije veoma zahtevne i da njihovo odlaganje utiče na nečiju radnu sposobnost i kvalitet života. Međutim, ne treba smetnuti sa uma oko 1.100 ljudi koji čekaju na ugradnju veštačkih srčanih valvula, što nije pitanje kvaliteta života ili radne sposobnosti, već samog života.

Marina Mijatović, ekspert za prava pacijenata iz organizacije „Pravni skener" koja je osnovana sa ciljem da pomogne građanima da u lavirintu zdravstvenog sistema potraže i ostvare svoja prava, podseća da u Pravilniku o listama čekanja, kojim se određuje koje su usluge na listi čekanja i koliki period čekanja podrazumevaju, ne postoji nijedna usluga na koju je predviđeno da se čeka duže od 12 meseci.
  
„Ovaj pravilnik RFZO-a odobren je od strane Ministarstva zdravlja i njime je predviđeno da osoba ima prava da tuži zdravstvenu ustanovu ako se na uslugu čeka duže od predviđenog vremena, jer su ti rokovi stavljeni iz medicinskih razloga. To u prevodu znači da ako lekar kaže da operacija mora da se uradi u roku od šest meseci, a pacijent čeka na nju duže od godinu dana, on ima pravo da tuži bolnicu. Međutim, ljudi se plaše da to urade", konstatuje naša sagovornica. 

Ona takođe podseća da po Zakonu o pravima pacijenata, koji je donesen 2013. godine, pacijent može da se obrati zaštitniku prava osiguranika, koji je službenik RFZO i savetniku za prava pacijenata, ako mu usluga nije na vreme pružena. Međutim, praksa pokazuje da se pacijenti obično žale savetniku ako u domu zdravlja čekaju nekoliko sati na pregled i eventualno kada specijalistički pregled zastari duže od 30 dana. Osim toga, po istom zakonu, svaki pacijent ima pravo da bira ko će ga operisati – zbog toga se na intervencije najviše čeka u Beogradu. A na pitanje da li je neki pacijent tužio bolnicu jer mu nije pružila uslugu u zakonom predviđenom roku, Marina Mijatović kaže da nije čula za takav slučaj.  

„Moj je generalni utisak da pacijenti nisu dovoljno informisani o svojim pravima, a zdravstvene vlasti igraju na kartu njihove neinformisanosti i straha da će im se sistem osvetiti ako ga budu tužili. Formalnopravno gledajući, mene kao pacijenta ne treba da zanima da li sam ja peta ili 525. na listi čekanja i da li će softver izračunati da na operaciju stižem za pet dana ili pet godina. Po pravilniku koji su same donele, zdravstvene ustanove su u obavezi da mi urade operaciju ili dijagnostiku, a ako to nisu u mogućnosti, moraju da izdaju potvrdu da ne mogu da me operišu za godinu dana. Dakle, mora da postoji materijalni dokaz da je pacijentu zakazana operacija za tri godine. U toj situaciji, on može da tuži bolnicu", naglašava advokat „Pravnog skenera".

Na pitanje – kako da tumačimo podatak da se u svakom trenutku poslednjih pet godina oko 70.000 pacijenata nalazilo na listama čekanja, dr Draško Karađinović iz NVO „Doktori protiv korupcije" kaže da se ne radi (samo) o nesposobnim direktorima domova zdravlja ili upravnicima klinika, već da je u pitanju sistemski problem s obzirom na to da srpsko zdravstvo ni u 2019. godini nije reformisano, već „zadržava formu mutanta, mešanca socijalističke organizacione strukture i divljih tržišnih distorzija karakterističnih za tranzicioni, postsocijalistički period". 
„Za početak, nije reformisan segment primarne zdravstvene zaštite, odnosno domovi zdravlja gde i dalje imamo kolektivistički okvir svojstven prethodnom državnom uređenju. Tu je prvo usko grlo za pacijente koji mnoge usluge na ambulantnom nivou ne dobijaju u domu zdravlja, već su prinuđeni da idu u privatni sektor. Tipičan primer je bujanje privatnih biohemijskih laboratorija koje su vrlo često u neposrednoj blizini državnih domova zdravlja – setite se kada ste u domu zdravlja uspeli da uradite biohemijske analize. Za tu vrstu usluga se i ne vode liste čekanja jer se danas maltene podrazumeva da se mogu dobiti u razumnom roku samo plaćanjem iz džepa u privatnim biohemijskim laboratorijama. Kad bi i tu postojale liste čekanja, videlo bi se do koje je mere sistem nefunkcionalan. Na sekundarnom i tercijarnom, bolničkom nivou imamo 70.000 pacijenata koji čekaju uslugu, bilo dijagnostičku tipa magnetna rezonanca, ili skener, bilo terapeutsku intervenciju kao što su ortopedske ili oftalmološke". 

Na konstataciju da mnogi analitičari korupcije u zdravstvu ističu da liste čekanja prave direktori klinika koji na taj način vrše indirektni pritisak na pacijente da pređu u (njihovu) privatnu praksu, s obzirom na to da operacija katarakte košta od 120.000 do čak 180.000 dinara (po oku), dok se cena operacije kuka „penje" na pet-šest hiljada evra, naš sagovornik kaže: 
„Sistemski zakoni – pre svega Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju, sadrže u sebi fabričku grešku još od 2005. godine kada su usvojeni i od tada, uz povremene kozmetičke izmene, definišu zdravstveni sistem. Ovi zakoni legalizuju konflikt interesa, jer su omogućili da oko 7.000 lekara radi i u državnom i u javnom sektoru, što je neshvatljivi presedan u javnom sektoru. Jasno je da su posledice poražavajuće i razumljivo je da su vrlo često liste čekanja veštačke, što je način da se pacijenti transferišu u privatni sektor. To ne moraju da rade direktori, dovoljno je da tolerišu neproduktivnost mnogih od 7.000 državnih lekara koji rade dopunski u privatnom sektoru. Tu imamo ono što se stručno zove koruptivna koalicija zaposlenih u javnoj službi: direktori gledaju svoj interes u javnim nabavkama, a one u državnom zdravstvu prelaze milijardu evra godišnje, a svojim zaposlenim lekarima tolerišu nisku produktivnost i stvaranje uskih grla, što onda pacijente tera u privatni sektor u kome ih čekaju ti isti državni lekari. Nema talasanja, niko nikoga tu ne dira, na šteti je samo osiguranik koji to sve plaća preko doprinosa, a potom još jednom iz džepa." 

Dr Draško Karađinović upozorava da se u posebno kritičnoj situaciji nalaze onkološki pacijenti, s obzirom na čestu multidisciplinarnu terapiju. Norma je da početak radioterapije treba da bude do četiri nedelje posle hirurške intervencije – sve preko toga smanjuje verovatnoću izlečenja. On podseća na najpoznatiju aferu u vezi sa listama čekanja koja se vezuje za Institut za onkologiju u Sremskoj Kamenici, čije je rukovodstvo 2013. godine sklopilo ugovor sa Zavodom za zdravstveno osiguranje Republike Srpske prema kome su se u ovoj ustanovi, bez obzira na nedostatak kapaciteta, lečili i strani bolesnici. Tada su uvedene liste čekanja, koje su mnoge pacijente obolele od raka koštale života, jer su čekali na terapiju i po više meseci. Trećina pacijenata iz Srbije umrla je ne dočekavši zračenje. 

Agencija za borbu protiv korupcije pokrenula je postupak protiv dr Dušana Jovanovića, direktora Instituta za onkologiju u Sremskoj Kamenici, zbog opravdane sumnje da je postupio suprotno zakonu i omogućio da se preko liste čekanja na zračnu terapiju ubacuju strani državljani na štetu građana Srbije koji uživaju pravo na obavezno osiguranje. Tada je direktor vašingtonskog Nacionalnog centra za uzbunjivače Stiven Kon ovu aferu ocenio kao masovno ubistvo nedužnih ljudi. Kada je predstavnica „Doktora protiv korupcije" dr Dragana Jovanović zatražila od tadašnjeg predsednika i premijera Srbije da ispitaju odgovornost zdravstvenih vlasti zbog trgovine listama čekanja na Institutu za onkologiju Vojvodine, zdravstvena inspekcija je utvrdila da je, manje-više, sve rađeno po zakonu… 

„Direktan saučesnik ove enormne koruptivne afere sa fatalnim ishodom za mnoge obolele od malignih bolesti u Vojvodini su službe Ministarstva zdravlja i tadašnji ministar. A trgovina listama čekanja je bila moguća baš zbog te odredbe koja legalizuje konflikt interesa i dopušta dopunski privatni rad u državnoj bolnici. U tadašnjem zakonu to je bio član 199, a u nedavno usvojenom zakonu o zdravstvenoj zaštiti to je član 60. Podsećam da je Agencija za borbu protiv korupcije u službenom rešenju utvrdila da su domaći pacijenti preskakani od inostranih na listi čekanja za zračenje za iznose od tri do četiri evra. Lekarka uzbunjivač Bojana Bokorov, koja je dokumentovano ukazala na ovu monstruoznu aferu, kažnjena je izbacivanjem sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, a članovi dekanskog kolegijuma koji su je progonili su napredovali i sada rukovode ovom univerzitetskom ustanovom koja školuje mlade lekare, što je zapanjujuće. Kada takva afera o kojoj je brujala godinama domaća i međunarodna javnost prođe bez sankcionisanja odgovornih kako na Institutu za onkologiju Vojvodine i novosadskom Medicinskom fakultetu, tako i u Ministarstvu zdravlja kao regulatornom telu, onda je sve moguće i sve dopušteno i čuđenju mesta nema.

Kad pacijenti odbiju operaciju kod privatnika

Kada je u februaru 2016. godine Republički fond zdravstvenog osiguranja uputio javni poziv privatnim očnim bolnicama da operacije katarakte rade o trošku države, kako bi se smanjile liste čekanja, očekivalo se da će pacijenti masovno zakucati na vrata privatnih oftalmoloških klinika. Umesto toga, usledilo je iznenađenje: od 12.000 kontaktiranih, samo se 2.110 pacijenata opredelilo za operaciju u nekoj od 10 privatnih očnih klinika. Većina njih odlučila je da i dalje ostane na listama čekanja, iako je prosečno vreme čekanja na ovu intervenciju tada iznosilo 13 meseci. 

Oftalmolozi nisu bili iznenađeni ovakvim razvojem događaja, jer znaju da se pacijenti vezuju za svoje doktore. Osim toga, mnogi pacijenti koji pored katarakte imaju dodatne promene na oku, kao što su povišeni očni pritisak ili promene na očnom dnu, znaju da ove promene zahtevaju i dodatne intervencije, dugotrajniji tretman i česte kontrole.  
 
Liste čekanja u svetu

Tačno je da liste čekanja postoje i u najrazvijenijim zemljama sveta, ali se vreme čekanja na operaciju meri nedeljama, a ne godinama. Zvanična statistika OECD-a svedoči da se na operaciju katarakte čeka 91 dan u Australiji, 46 dana u Kanadi, 35 dana u Holandiji, 94 dana na Novom Zelandu, 66 dana u Portugaliji, 108 dana u Španiji i 66 dana u Velikoj Britaniji. 

Na operaciju kuka u Australiji se čeka 116 dana, u Kanadi 87 dana, u Holandiji 42 dana, na Novom Zelandu 104 dana, u Portugaliji 140 dana, u Španiji 161 dan, u Ujedinjenom Kraljevstvu 90 dana, Danskoj 51 dan. Na operaciju kolena, u Australiji se čeka 184 dana, u Kanadi, 106 dana, u Holandiji 42 dana, na Novom Zelandu 114 dana, u Portugaliji 206 dana, a u Velikoj Britaniji 97 dana. 

evropska%20unija%20logo
*Ovaj projekat „Vladavina prava i trošenje javnih sredstava u zdravstvenom sistemu u Srbiji" finansira Evropska unija kroz program Jačanje slobode medija u Srbiji, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj tekst je u isključivoj nadležnosti Business Info Group, izdavača časopisa Nova ekonomija i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.
pošaljite komentar

Nema komentara