Srpska privreda i EU

Lobiranje nije ružna reč

  • Broj 18, mart 2015.

  • Ksenija Simović

  • 0

S obzirom na to da proces pristupanja EU utiče baš na sve, niko ne bi trebalo da ga ignoriše, a pre svega ne privrednici na čija će leđa pasti najveći teret primene evropskog zakonodavstva i standarda. „Lobiranje" kao metod zalaganja za sopstvene interese je vrlo razvijen i institucionalizovan na nivou EU, ali ova aktivnost, u toj formi, treba tek da se razvije u Srbiji. Iako se čini da je možda još prerano za veći uticaj srpske privrede na nivou Evropske unije, budući da smo još uvek u inicijalnoj fazi pregovora, nikako nije prerano za njeno aktivnije praćenje pregovora i davanje doprinosa, kao ni za uspostavljanje solidnih baza za efikasno lobiranje u budućnosti



S obzirom na to da je Evropska uniji nastala i opstala pre svega iz zajedničkih ekonomskih interesa i da je Jedinstveno evropsko tržište sa svoje četiri osnovne slobode (slobodno kretanje robe, slobodno kretanje kapitala, slobodno kretanje ljudi i slobodno kretanje usluga) njena „žila kucavica", ojačati srpsku privredu kroz ovaj proces je najvažnija stvar. U suprotnom, već relativno nerazvijena (po oceni Svetske banke iz 2013. na 87. mestu po BDP-u) srpska privreda mogla bi više da izgubi nego da dobije ulaskom u EU. A onda priznaćete, ceo ovaj proces nema mnogo smisla.

Upravo iz iskustva prethodnih članica možemo mnogo naučiti. S obzirom na to da su zemlje kao što su Portugalija, Španija, Grčka, ali i neke skorije članice, ušle u EU nespremne i pod znatno labavijim kriterijumima, u sledećim rundama proširenja možemo da očekujemo sve strože zahteve od strane EU. Upravo taj "duži" period možemo da upotrebimo za jačanje naše konkurentnosti na evropskom i svetskom tržištu, podržavajući naše privredne subjekte u prihvatanju novih standarda poslovanja i gradeći visoko kvalifikovane kadrove koji mogu da pariraju onima u drugim državama članicama. Treba takođe posvetiti puno pažnje izučavanju najboljih praksi i pronalaženju metoda njihove adaptacije našim uslovima. Jedan takav primer može da bude Poljska, koja se u proteklih 10 godina zaista okoristila od članstva u Uniji. Vrlo je jasno da ovaj proces sigurno ima svoje prednosti i mane, pre svega u finansijskom smislu. Evropska unija je svakako svesna cene svih neophodnih reformi na ovom putu i zato je reformisala novi program pristupnih fondova, sada IPA II, koji je Srbiji kao i drugim kandidatima i pretkandidatima stavljen na raspolaganje za period do 2020. godine.

Kako će se ovi fondovi iskoristiti ipak nije samo odgovornost Evropske unije, već pre svega naša. Toga moramo biti svesni i pristupiti analitički i razumno proceni cene usvajanja novih propisa i praksi u okviru pregovora. Kroz pristupne fondove treba da nadomestimo trošak koji će naša privreda morati da podnese pri usvajanju novih propisa i adaptaciji poslovanja evropskim standardima. Prenosa standarda u industrijskoj proizvodnji (Poglavlja 1- Sloboda kretanja robe je jedno od najobimnijih poglavlja pregovora u smislu prenosa zakonodavstva koje direktno utiče na proizvodnju i distribuciju) kao i u poljoprivredi i životnoj sredini (Poglavlja 11 i 27 nose gotovo 2/3 EU propisa) Srbiju i njenu privredu će zaista dosta koštati, te se dobro planiranje razvojne pomoći i bolja koordinacija i komunikacija između glavnih aktera moraju osigurati.

Lobiranje se podrazumeva ali i osporava

Lobiranje ima negativnu konotaciju, kako kod nas tako i u EU. Zapravo, niko nema baš precizan stav o tome. Istina je da se u lobiranju sve zapravo svodi na način na koji ga neko praktikuje i cilj koji taj neko želi da postigne. Što je još bitnije, u EU svi to rade. To je jedini način da nečije ideje i potrebe dobiju svoje mesto pred donosiocima odluka. Upravo iz tog razloga lobiranje je već široko ustaljena praksa i institucionalizovano na nivou EU.

U Briselu ćete naići na udruženja skoro svake moguće industrije ili profesije, čiji je glavni svakodnevni zadatak lobiranje za svoje interese i obaveštavanje svojih članova o novostima. Naići ćete na udruženja, profesionalne konsultantske kuće, advokatske kancelarije i nezavisne lobiste. Takođe, tu je i veliki broj različitih nevladinih organizacija i fondacija, kao i veliki broj „tink tankova” koji se pretežno bave istraživanjima u okviru EU politika. Svako udruženje broji članove iz cele Evrope (ali ne isključivo), a oni plaćaju godišnju članarinu kojom se plaća to konstantno lobiranje prema evropskim institucijama. S obzirom na navodnu netransparentnost zakonodavnog procesa i lobiranja i celog negativnog imidža koji prati ovu profesiju, važno je napomenuti da se novac od članarina ne koristi za potplaćivanje zvaničnika i druge vrste korupcije, već pre svega za organizaciju raznih događaja, istraživanja, publikacije, plate zaposlenih u udruženjima itd.



Nastavak teksta možete pročitati u osamnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara