Masovna histerija – turizam

Lokalci štite plaže živim zidom

  • Broj 44, oktobar 2017

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Turista ima raznih – onih od kojih lokalno stanovništvo pokušava da se odbrani, onih koji samo hodaju i škljocaju nesvesni kuda idu, onih koji sa sobom nose sve što se može poneti, onih koji biraju ilegalne kampove ili luksuzne stanove pod šatorom... Zajedničko im je da se ipak vrate kući obogaćeni uvidom u drugačije

Turizam je grana privrede u žestokom, možda i najprogresivnijem razvoju. Zahvaljujući low-cost avio-kompanijama, aranžmanima na stalnim first ili last minute ʺakcijamaʺ, mreži Airbnb-a za kratkoročno iznajmljivanje stanova, putuju stari i mladi, pojedinci, parovi, grupe. Trendu pomaže ogroman pritisak radnih obaveza, pa se svaki odmor koristi da se negde izmestimo iz naporne kolotečine.

Suprotno pretpostavci da države i gradovi koji ʺtrpeʺ najveću navalu turista zadovoljno trljaju ruke zbog očekivanog velikog profita, na mnogim od najatraktivijih destinacija sprovode se mere zaštite od najezde gostiju. Negde je otpor samoorganizovan, pa Španci recimo ispisuju parole protiv stranaca i prave živi zid ka plažama. Drugde pripreti UNESCO da će skinuti status zaštite bude li se invazija turista i dalje nekontrolisano širila, pretvarajući svaku štalu u ugostiteljski objekat, kao što se desilo na primer u Kotoru. 

Drugde su mere proizvod promišljenih aktivnosti lokalno nadležnih, kao recimo u Dubrovniku. Gradonačelnik ʺbisera Jadranaʺ pod brdom Srđ rešio je da ograniči ulazak na zidine Starog grada uz pomoć utanačenog rasporeda pristajanja kruzera, kao i pravilnim tajmingom dnevnih poseta.

Butan odavno ima dnevnu taksu od 250 dolara po glavi inostranih radoznalaca. Tako čuva svoj mir zvaničnog tantričkog budizma. I ostali u fokusu imaju svog građanina čiji je komoditet, a nekad čak i normalan život, osujećen prilivom turista. A među njima, vala, ima svakojakih. I svaki se tip turizma/turiste deli na podtipove, predate na milost i nemilost raznim vrstama pružalaca usluga.


Posebna sorta sa kruzera

Kad već pomenusmo kruzere, oni dovoze posebnu sortu gostiju. Danas se grade toliki brodovi da više liče na trajnije naseobine, nego na plovila, te vam ponekad treba GPS da pronađete svoju sobu. I zamislite, kad se taj gigant ukotvi, a putnici nahrupe na obalu, mogli bi da izazovu slabiji zemljotres. Srećom pa se deo njih odluči da ostane na bazenima na brodu, a resto se u nepoznatom ambijentu ponaša kao stado. Predvođeno vodičem i njegovom pastirskom zastavicom, pa gde on, tu i ʺovčiceʺ. 

Natakare aparate za prenos ili prevod glasa i bauljaju po istorijskim lokacijama i škljocaju li, škljocaju. Poneko nešto i zapiše, ali uglavnom sve ostane pomešano u moru informacija, fotografija i utisaka. A teško da neki precizniji utisak i može da ishodi iz opisanih okolnosti. Nameće se pitanje da li takvi, uopšte, i mogu da se odmore.

Jer kad je vreme za pauzu u cunjanju, svi uvek zajedno i jedu. Izabrani lokali mogu da se uporede sa usputnim kafanama s čijim vlasnicima šoferi naših autobusa imaju neki ʺdilʺ, čim uvek tu svrate. Jelovnik je jednoobrazan, kao i prizor WC-a nakon stampeda pridošlih. Kakve god da su im kulturne navike, nerealno je očekivati da u tolikoj jurnjavi mogu da ih sprovode. Svi su koncentrisani da što brže podmire osnovne fiziološke potrebe, a onda – opet Jovo nanovo. Tutanj u takozvani sightseeing.

Valjalo bi naglasiti da ovakvi gosti nisu naročito izdašni. Nevoljni da, primera radi, plate skok sa mostarskog Starog (a novog) mosta, ili da se isprse za skuplji suvenir od magneta za frižider. Sve se svodi na puko tabananje i trošenje tuđeg asfalta (ili kaldrme). 


Ala su se stisli

Kako da im i zameriš što su se stisli, kada se sve plaća, ili vabi za keširanjem. Tako Fontana di Trevi u Rimu, na primer, dnevno zarađuje 3.000 evra, na ime želje posetilaca za povratkom i u tu svrhu bačenih novčića. Za dva evra slikaš se sa rukom u Ustima istine, antičkom mermernom reljefu i ʺdetektoruʺ laži, a onda, kao na pokretnoj traci, sledi komanda ʺnextʺ. Crkve odavno nisu zborna mesta molitve sa kulturno-istorijskom vrednošću, već svojevrsne kasice-prasice.

Postoje primeri kada se osećaš posebnim iako si žrtva lova na novac. Za 20 dolara u specijalizovanoj radnji Universal picture-a u Los Anđelesu, prodavac će se svojski potruditi da kupac dobije ono što ʺlično zaslužujeʺ, a predstavom kamuflirati činjenicu da je sve deo turist-industrije.



Nastavak teksta možete pročitati u 44. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara