Hilandar, jedanaest godina posle požara

Mesto gde vreme teče drugačije

  • Broj 24, oktobar 2015.

  • Nebojša Bugarinović

  • 0

Duboko uronjen u zeleno more borova, maslina i čempresa, ponosan na ljubav i pažnju kojima ga svakodnevno obasipaju monasi, brojni gosti i majstori angažovani na obnovi, slavni manastir ulazi u poslednju trećinu radova koji mu vraćaju pun sjaj i lepotu



Igrom slučaja bio sam među retkima koji su u nedeljama nakon katastrofalnog požara u martu 2004. godine dobili blagoslov da posete najveću duhovnu svetinju srpskog naroda. Tada su nas dočekali sivi nagoreli zidovi, čađave grede, gomila šuta i zabrinuta lica monaha, za čije šture reči da je kroz vekove svaki od svetogorskih manastira goreo više puta i da je najvažnije što je vatrena stihija stala upravo nadomak onog dela u kome je pohranjeno najznačajnije nasleđe našeg naroda, nismo znali da li su prosta uteha ljudi suočenih sa velikom tragedijom, ili plod nataloženog kolektivnog iskustva. Sećam se ipak i svojevrsnog olakšanja koje smo osetili nakon početnog šoka, kada smo se uverili da je najstariji i najvredniji deo Hilandara, oličen u najlepšoj crkvi na Svetoj Gori, pirgu Svetog Save, prebogatoj riznici ili lozi Svetog Simeona, zaista odoleo plamenu koji je te vetrovite prolećne noći pretio da ga zauvek izbriše s lica zemlje.

Jedanaest godina kasnije zatičemo potpuno drugu sliku. Naravno, nepregledno zelenilo je još uvek tu, ali obnovljeni delovi, kranovi u pokretu, brojni radnici na skelama, u vinogradima i šumama, a potom i gostoprimnica prepuna gostiju koji se svakodnevno smenjuju i gotovo duplirano monaško bratstvo, svedoče o tome da se normalan život i te kako vratio u manastir. Iako je jasno da će radovi na rekonstrukciji sigurno potrajati još neku godinu, sa zadovoljstvom konstatujemo da se obnovljeni delovi pomaljaju u punoj svojoj lepoti i s oduševljenjem komentarišemo izuzetan kvalitet onoga što je do sada izvedeno, kao i pažnju i preciznost kojom se ugrađuju svaki kamen, svaka greda i cigla. 

U Hilandaru je krajem maja, nakon molebana koji je služio iguman Metodije, zvanično započela nova etapa obnove izgorelog dela kompleksa i građevinari su se već tokom leta usredsredili na istočno orijentisan Beli konak koji je najteže oštećen od svih objekata. Podaci govore da je ovaj deo Hilandara već jednom obnovljen 1598. godine, a da izvorno potiče iz prve polovine četrnaestog veka, iz vremena pozne vladavine Nemanjića i najveće snage srpske srednjovekovne države. Radovi na Belom konaku trebalo bi da potraju tri godine, a pre njega obnovljeni su Sinodik iz 1814. godine i sve tri faze Velikog konaka. Do kraja ove građevinske sezone očekuje se da punim sjajem zasija i ulazna zona, sa paraklisom Svetog Nikole i delom Starog konaka. Kamen po kamen, mozaik se slaže i promena je očigledna. Doduše, iako lupa čekića i majstorsko dovikivanje ukazuju na to da radovi teku punom parom, od onih koji ih vode saznajemo da bi sve moglo da bude i brže da, usled krize, Srbija nije gotovo prepolovila svoja godišnja davanja od milion evra, a Grčka u potpunosti prestala da uplaćuje svoj deo. 
Pre više od decenije nas četvorica – slikar Mileta Prodanović, onkolog Davorin Radosavljević, tehnički urednik Stubova kulture Dušan Šević i ja - bili smo jedini koji su toga dana u kanatama vremešnog pikapa prevezeni džombastim putem od luke Jovanica do Hilandara



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetčetvrtom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara