Saša Simović, rukovodilac odeljenja za obrazovanje u nemačkom Festu

Motamo kablove jer ne znamo sa mašinama

  • Broj 62, jul 2019.

  • Ivana Pavlović

  • 0

Krajnje je vreme da srpsko obrazovanje brže reaguje i uskladi svoje srednjoškolske profile u skladu sa zahtevima industrije 4.0, ocenjuje u intervjuu za „Novu ekonomiju" Saša Simović,  rukovodilac odeljenja za obrazovanje u nemačkoj firmi Festo koja se bavi organizovanjem treninga za prekvalifikaciju zaposlenih, obukom i obrazovanjem studenta i profesora. Simović, inače poreklom iz Kraljeva,  sertifikovani je trener za „Industrija 4.0” i nosi titulu Chief Expert za takmičenja u veštinama „Industrija 4.0” pri organizaciji WorldSkills International. 

U poslednjih godinu dana Simović se nekoliko puta susreo sa predstavnicima Ministarstva prosvete i savetnicima premijerke Ane Brnabić. Kako kaže, pozitivno su reagovali na njegova dobronamerna upozorenja da se srednjoškolski programi moraju osavremeniti, ali mu je žao što se proces ne odvija brže.  Sa Simovićem razgovaramo nakon sastanka sa pomoćnicom ministra prosvete sa kojom je dogovorio: osnivanje organizacije WorldSkills Serbia do kraja oktobra 2019, prvo nacionalno takmičenje u mehatronici po pravilima ove organizacije 2020, kao i kandidaturu Srbije za organizaciju takmičenja WorldSkills 2025/2026. Razgovore o obrazovnim profilima koje treba dopuniti znanjima iz 4.0 nastaviće narednih meseci. 

Vi 4.0 industrijsku revoluciju slikovito opisujete kao hiperinflaciju. Starije generacije se dobro sećaju toga i, blago rečeno, imaju osećaj neprijatnosti na spomen tog perioda. 

Običan svet koji pamti hiperinflaciju ne treba da se plaši industrije 4.0.  Promene u 4.0 se dešavaju na dnevnom nivou, i ukoliko se želi biti u korak sa promenama u poslovanju, mora se biti toliko brz u spoznaji tih stvari, baš kao što je običan svet ‘93 morao da trči na Bulevaru od dilera do dilera da sačuva vrednost dinara. 

Ako industriju posmatramo kao pojavu koja stoji na dve noge, proizvodnja i ljudski kadrovi, ono gde treba reagovati brzo po principu jurnjave i zamene dinara u marke, jeste obrazovanje. Ne samo mladih ljudi, nego svih ljudi. Nuđenje kurseva, za prekvalifikaciju, za dokvalifikaciju, nevezano za broj godina je vrlo bitna stvar.  Na primer, završio sam mehatroniku ili za metaloglodača, ali postoje znanja iz industrije 4.0 koja mi trebaju da bih sebe spremio za tržište. 

I sve o trošku države?

Naravno. Treba i država da ima koristi od toga, a ne da mu taj ode iz zemlje posle nekoliko godina. Država može da kaže: „Važi, ja ću da te preškolujem, ali ostaćeš nekoliko godina da radiš u zemlji" i tako taj uloženi novac neće biti bačen.

Gde je  mesto Srbije u industriji 4.0? 

U Srbiji je sve spremno za početak, većina ljudi ide u tom smeru ili želi da ide. Svi pričaju o digitalizaciji, premijerka je posvetila ekspoze digitalizaciji, digitalno ovo, digitalno ono. Ljudi shvataju da je nešto stiglo, ali fali im prvi razred osnovne, da im neko to objasni u udarnom terminu na RTS, da digitalizacija nije bauk, da može da se implementira na jednostavan način…

Ako pogledamo softversku industriju, tu se vide lepi pomaci. Što se tiče proizvodne industrije, zasija negde neki primerčić koji budi nadu da i pod ovim delom neba mogu da funkcionišu kompanije koje upotrebljavaju pametnu tehnologiju. 

U gro industrije još uvek, pogotovu proizvodnim progonima koji rade na nivou 2.0. i 3.0 industrije, fale znanje i praktična obuka. Na predavanjima im objašnjavam osnovne elemente industrije 4.0, kad odu u svoj pogon da vide da li će imati koristi ako naprave pametnu mašinu koja će im omogućiti da dobijaju informacije  o toku proizvodnje, na pametnom uređaju,  dok piju kafu u nekom kafiću.

Kakva je situacija u okruženju?

Dovoljno je pogledati da li će Folksvagen u Srbiju, Bugarsku ili negde drugde.  Ako je nekad istočna Evropa bila siva zona, crna rupa, sad nema više istočne Evrope, oni su EU.  Rumunija je postala jedan od najvećih izvoznika softvera, Srbija je na dobrom putu da to postane, ali Rumuna je 17 miliona…

Potražnja za Festo školskim sistemima u istočnoj Evropi je mrtva trka u želji za implementacijom i dopunjavanjem obrazovnih sistema znanjima iz industrije 4.0. 

Srbija je tu negde. Tužno mi bude, iskreno govoreći, što prolazi vreme, a ja sam u maju mesecu 2018. u Beogradu rekao da je krajnji momenat da srpsko obrazovanje reaguje brže. Ne želim da kritikujem ni ministra, ni ostale. Ministarstvo prosvete uvodi master program industrije 4.0. A šta je sa osnovnim studijama, a šta je sa srednjom školom?

Ako Srbija ide prema EU i u tom procesu pridruživanja prilagođava evropska pravila i norme srpskim uslovima, ne znam zašto se stvari koje su implementirane u EU ne implementiraju ovde i zašto toliko vremena treba. Ne protežiram moju firmu, ali ako Vlada Srbije ima  specijalne odnose sa vladom Baden Virtemberga kojoj je Festo pomogao sa osavremenjavanjem obrazovnih profila, i Ministarstvo prosvete Srbije sa njihovim ministarstvom, zašto se nemačka iskustva u industriji 4.0 ne primene ovde?

Nastavak teksta možete pročitati u 62. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara