Kako nas štiti zdravstveni sistem

Neefikasna upotreba resursa

  • Broj 55, novembar 2018.

  • 0

Gotovo svaki peti građanin Srbije svoje zdravstveno stanje smatra lošim ili izuzetno lošim, iako istovremeno građani Srbije, nezavisno od doprinosa kroz zaradu, izdvajaju iz sopstvenog džepa više od 40 odsto sredstava za pokriće ukupnih troškova zdravstvene zaštite

Građani Srbije dvostruko su nezadovoljniji svojim zdravstvenim stanjem od građana Evropske unije, životni vek je za čak šest godina kraći od proseka u EU, a povećava se broj osoba kojima je uskraćena osnovna zdravstvena zaštita. S druge strane, procenat koji država izdvaja za zdravstvo je za nijansu veći od procenta koji u te svrhe izdvajaju evropske države, a uprkos tome građani Srbije prinuđeni su da zdravstvene usluge finansiraju iz džepa gotovo najviše u Evropi (oko 42%, dok se ostalih 58% finansira iz budžeta). 

Kakvo je zdravstveno stanje građana Srbije i da li svi imamo iste šanse za dug i zdrav život? Odgovore su ponudili analitičari okupljeni oko onlajn platforme MONS – Monitoring socijalne situacije u Srbiji, pokušavajući da daju što realniju sliku poređenjem zvaničnih podataka.
„Stavovi koje građani imaju o sopstvenom zdravlju poslednjih godina postaju sve značajniji za definisanje, i praćenje sprovođenja politika zdravstvene zaštite. Tako su zadovoljstvo i sreća građana počeli da se smatraju jednim od preduslova zdravog života, i da se mere kao takozvani subjektivni zdravstveni indikatori", kaže za „Novu ekonomiju" Slobodan Cvejić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i jedan od urednika MONS-a. „Od 2013. godine u zvaničnu evropsku statistiku Eurostat uvršteni su i podaci za Srbiju, koji su te godine pokazali da je čak 22,9 odsto građana starijih od 16 godina svoje zdravlje ocenilo kao loše ili veoma loše. Ovaj procenat je, prema poslednjim dostupnim podacima iz 2016. godine, u blagom padu i nalazi se na 17,9 odsto, što je i dalje dvostruko više nego u zemljama EU gde takvu ocenu sopstvenog zdravlja daje svega 8,9 odsto građana", kaže Cvejić.

Srbija po ovom pokazatelju zaostaje i za većinom zemalja u regionu: u Sloveniji je procenat građana sa takvom samopercepcijom zdravlja 9,7 odsto, u Rumuniji 7,2 odsto, a u Makedoniji svega 7,7 odsto. Izuzetak je Hrvatska gde čak 18,8 odsto građana svoje zdravlje ocenjuje kao loše ili veoma loše.

Cvejić upozorava na činjenicu da u Srbiji pogoršanje zdravstvenog stanja nastupa relativno rano, u aktivnim godinama života, i pojačava se sa starenjem građana. Naime, udeo građana Srbije starih između 16 i 44 godine koji svoje zdravlje vide kao loše ili veoma loše nije mnogo veći nego u EU: 2,8 odsto naspram 2,7 odsto. Već u sledećoj starosnoj grupi od 45 do 64 godine – razlika se udvostručuje, pa je ovaj odnos 19,2 odsto u Srbiji naspram 9,5 odsto u EU. Kod građana starijih od 64 godine situacija je drastično lošija, čak 45,4 odsto u odnosu na 19,4 odsto, prema poslednjim dostupnim podacima (2016. godina).

Interesantno je da je najmlađa kategorija – osobe od 16 do 24 godine – u Srbiji nešto zadovoljnija svojim zdravljem nego njihovi vršnjaci u EU: na loše ili izuzetno loše zdravlje žali se svega 1,3 odsto mladih, u odnosu na 1,5 odsto njih u evropskim zemljama.
Izdvajanja veća, životni vek kraći

Naspram samopercepcije zdravstvenog stanja, realnost ume da bude mnogo surovija: životni vek građana Srbije, prema zvaničnoj evropskoj statistici Eurostat, iznosi 75,7 godina (2016. godina). Isti pokazatelj za zemlje Evropske unije je 81 – razlika je veća od pet godina. Iako postoje jake indicije da se nejednakost dohotka preliva i na dužinu trajanja života, stručnjaci smatraju da i relativno siromašne zemlje mogu da unaprede zdravlje stanovništva kroz programe dostupnosti ključnih lekova, i kroz pristup zdravstvenim uslugama za široke slojeve stanovništva.   

U Srbiji, pak, dostupnost zdravstvene zaštite nije ujednačena: siromašna lica i stanovnici seoskih područja imaju teškoće u ostvarivanju prava, ali i pristupu uslugama zbog udaljenosti, troškova prevoza i sl. Upravo se ove kategorije stanovništva više i žale na loše zdravstveno stanje.
„Osnovna nejednakost odnosi se na one koji imaju zdravstvenu zaštitu, i one koji je nemaju. Premda prema zvaničnoj statistici „samo" 3% stanovništva ne ostvaruje pravo na punu zdravstvenu zaštitu, ima puno razloga da se veruje da je u stvarnosti taj procenat dvostruko veći", kaže za „Novu ekonomiju" Mihail Arandarenko, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i jedan od urednika MONS-a. „Pre svega, to pravo rutinski se uskraćuje zaposlenima kojima firme ne uplaćuju zdravstveno osiguranje. Tu su, zatim, sve brojnije kategorije privremeno zaposlenih na fleksibilnim ugovorima. Ni odrasli koje ne rade, a žive u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima, najčešće ne mogu da se osiguraju ni po kom osnovu, osim kroz lične uplate doprinosa za zdravstveno osiguranje. Mnogi to izbegavaju, nadajući se da im zdravstvene usluge neće biti potrebne, čime se izlažu još većim finansijskim i zdravstvenim rizicima", kaže Arandarenko.

S druge strane, ne može se tvrditi da država, a još manje njeni građani, štede kada je reč o izdacima za zdravlje. Dok je u Srbiji trošenje iz javnih sredstava u prosečnom – očekivanom rasponu od 6,3 odsto BDP-a, plaćanja iz džepa građana (za dodatne lekove, privatne lekarske usluge i sve ono što nije pokriveno sistemom javne zdravstvene zaštite) pokrivala su u 2015. godini čak 41,9 odsto ukupnih troškova zdravstvene zaštite, odnosno četiri odsto BDP-a, što je jedna od najviših stopa u Evropi. U zemljama poput Austrije, Nemačke, Danske, Velike Britanije učešće građana u zdravstvenim izdacima kreće se oko 20 odsto. 

„Kada građani moraju da plaćaju mnoge usluge iz svog džepa, to neminovno povećava nejednakost u korišćenju zdravstvenih usluga i u zdravstvenim ishodima", kaže Mihail Arandarenko.
Analitičari MONS-a naglašavaju razliku između zdravstvene nejednakosti i zdravstvene nepravičnosti. Jednakost je, kako se navodi, nastojanje da se svima obezbede iste usluge kako bi živeli zdravim životom. Pravičnost, pak, podrazumeva nastojanje da se shvati šta je nekome potrebno da bi živeo zdravim životom i da mu se to pruži. Jednakost daje rezultat samo ako svi kreću sa iste polazne tačke i imaju potrebu za istim uslugama. Pravičnost, s druge strane, prepoznaje da su polazne tačke nejednake, bilo zbog urođenih razlika ili zbog uslova života. 

S tim u vezi, Slobodan Cvejić ukazuje da u Srbiji poslednjih godina sistem zdravstvene zaštite postaje sve više nepravičan. „Procenat građana koji nisu dobili potrebnu zdravstvenu uslugu u Srbiji raste, i po tome se Srbija nalazi na vrhu lestvice evropskih zemalja u kojima se realizuje Anketa o prihodima i uslovima života – EU SILC". On podseća i na rezultate studije Centra za visoke ekonomske studije CEVES iz 2017, koji pokazuju da je Srbija 2014. godine bila jedna od zemalja sa najvećim udelom građana sa nezadovoljenim medicinskim potrebama – 7,6 odsto. Iza su bile samo Rumunija, Poljska, Grčka, Estonija i Letonija, dok je Hrvatska bila nešto ispod proseka EU sa 3,3 procenta.

Stručnjaci MONS-a slažu se u oceni da bi rešenje i za nejednakost i za nepravičnost u korišćenju zdravstvenih usluga bilo – da se obezbede bolja organizacija i veća efikasnost upotrebe resursa u zdravstvenoj zaštiti.

Ovaj projekat „Vladavina prava i trošenje javnih sredstava u zdravstvenom sistemu u Srbiji" finansira Evropska unija kroz program Jačanje slobode medija u Srbiji, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj tekst je u isključivoj nadležnosti Business Info Group, izdavača časopisa Nova ekonomija i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

pošaljite komentar

Nema komentara