Generacija Z rođena pod stresom

Neizvesnost postaje nepodnošljiva

  • Broj 61, jun 2019.

  • Dušan Jurić

  • 0

Nakon sasvim običnog časa joge u Beogradu, izjava jednog od vežbača postala je internet mikrosenzacija: „Pre podne imam jogu, onda idem na posao, pa meditiram, a onda idem na rekonekciju sa prošlim životima, i onda mi uopšte ne ostane vremena za sebe i druge". Sjajno je što je i on sam shvatio taj apsurd i odlučio da uradi nešto u realnom, životnom kontekstu od krvi, drva i mesa: da sva čišćenja duha i jačanja tela usmeri na nešto opipljivo, te je počeo da gradi kuću na selu

Više ne možemo da pohvatamo ko su „milenijalsi", „generacije X, Y i Z", „indigo deca". Dolazi do razmnožavanja raznih „šifara" za ljude neverovatnom brzinom.  Jedno je sigurno, a to je da se radi o generaciji čije se psiho-socijalne osobine posmatraju kroz to da li su se rodili ili odrastali uz nove tehnologije. Profesori u školama ne mogu uopšte da uvere učenike da oni nisu imali mobilni telefon kada su išli u srednju školu. Kada su generacije rođene osamdesetih slušale o Belu i nastanku telefona, to je bilo zamislivo jer smo telefon kao takav svi imali u kući. Sada kada je sve manje kablova oko nas, čini se da je komunikacija sve više umršena. Tehnologija je do te mere urasla u svakodnevicu, i to nije opšte mesto, već nešto što moramo da prekinemo da ignorišemo. 

Biti bez telefona u kome nam se nalaze digitalne vesti, Yotube kao televizor, snimci i kontakti, šifre za bankovne kartice - ceo naš privatni život - zaista predstavlja veliki stres u džepu. Pomislite i sami da vas zadesi vanredno stanje. Za vreme bombardovanja sigurno niste mogli da iščupate fiksni telefon i odnesete ga u sklonište, a sada bismo svi mi, koja god da smo šifrovana generacija, zgrabili prvo mobilni telefon i punjač. Genеracija koja ne pamti život bez interneta, već i bez mobilnog interneta, jeste  generacija Z. Još jedna šifra. I tu već dolazi do tolikog usitnjavanja, da je stvarno teško zamisliti da za toliko mali broj godina može da se stvori neka nova era, duh vremena, suštinska promena karaktera. Ali u redu. Z generacija se najpre odnosi na odrastanje uz tehnologije, a psiholozi i demografi najviše je povezuju sa uznemirenjem koje internet donosi u njihove živote. 

Kako su u pitanju veoma mladi ljudi, rođeni početkom 2000-ih, pred njima su brige o školovanju, kreditima, sa kojima se u toj meri ranije generacije zaista nisu susretale. Uzimanje kredita uz svest da vam na Instagramu iskaču informacije o nezaposlenosti studenata? Pa sigurno da to stvara ogromnu anksioznost i neodlučnost o tome kojim putem da krenemo. Otud neka naučna posmatranja (ne možemo ih nazvati „studijama" jer su vremenski ograničena) pokazuju da Z generacija želi sama da se školuje, nema poverenja u institucije, niti veru da će im one nešto doneti. Kao da dolazi do potpune nesaglasnosti onoga što saznaju preko interneta i onoga što doživljavaju u realnosti. Sjajni su detektori za lažne vesti, jer im je u nervu baš to da otkriju šta je pouzdana informacija i najteže ih je slagati. 

Međutim, ono što u svemu tome nedostaje je komunikacija. Koliko god da se način usvajanja znanja menja i postaje individualno i neposredno, učenje u adolescentskom dobu podrazumeva širenje vidika kroz kontakt sa drugima i živu reč, a njima su sada svi oni u telefonima i vlogovima. Nema razmene i sukobljavanja mišljenja, kao u lošoj knjizi koja nema zaplet, nema zdravog konflikta. 

Doživljaj vremena je takođe važan. Vreme provedeno na internetu je kao jedan „zipovani fajl", u njemu je mnogo informacija, a kada ispustimo telefon iz ruku, vreme teče sporije, manje je dešavanja, slika, govora, pokreta. Na ekranu je uvek više dešavanja nego u bilo čemu što nas okružuje. 

Milenijalsi bebe su umesto pokazivanja listanja knjige pokazivali rukama kako se skroluje niz ekran, a generacija Z kaže da najviše voli da „skipuje", preskače ono što je nebitno. Vešto čitaju: brzo i dijagonalno i možda preskaču, ali ozbiljno dobro čitaju između redova. Rođeni stručnjaci za lažne vesti. Bez tendencije da u ovu temu unosim neku akademsku strogoću, to se ipak zove netolerancija na frustraciju. Zašto bi neko slušao i gledao nešto što ga se ne tiče? Možda zato što je najpre važno da shvatimo kako drugi razmišljaju, da ne premotavamo njihove izjave, već da se udubimo i u ono što nije u našim telefonima koji su samo crna kocka kada se isključe. Suma sumarum, generacija Z ima sjajne detektore za laganje, baš kao mala deca, ali im je izazov u odrastanju upravo u  tome da odlažu zadovoljstvo i nađu ga u nečemu što zahteva predanost i pažnju koju oni, po dosadašnjim posmatranjima, nemaju u dovoljnoj meri.

Nastavak teksta možete pročitati u 61. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara