Umetnost marginalaca

“Neje moj, al’ nešto mi sladak”

  • Broj 19, april 2015.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Pred domaćim art-brutovcima je svetla budućnost, uveren je Stojčetović. Doći će dan kada će biti smešno da umetničke biografije počinju sa ”završio tu i tu akademiju, u klasi tog i tog profesora”, neće postojati konkursi, galerije, akademije, uzvišeno zanatstvo, nagrade i poredak… Umetnost će sve više otkrivati svoju terapeutsku i emocionalnu moć, deo je neomanifesta umetnosti marginalaca



Art brut je termin koji je smislio slikar Žan Dibifo davne 1948. godine i odnosi se na umetnost baziranu na čistom osećaju, neoštećenu stegama obrazovanja, blisku kubistima i dadaistima s početka tog stoleća. Podrazumeva radove marginalaca, zatvorenika, psihijatrijskih bolesnika, dece, neškolovanih autora, žena koje su takođe dugo bile skrajnute sa javne scene, kreativaca izvan sistema. "To je više filozofija nego umetnički pokret”, precizira Goran Stojčetović, osnivač Udruženja Art Brut Serbia i portala artbrut-inside.org.

Za razliku od svog slavnog prethodnika koji je ovu "sirovu” umetnost izbacio na svetlost dana, Stojčetović ne samo da prezentuje radove članova, već i sa njima izlaže, premda je završio Likovnu akademiju i u tom "bivšem” životu stekao priličnu reputaciju. On to čini smatrajući da od svojih još "bezimenih” kolega može da nauči više nego od, nekad, profesora. Kako da pusti ruku, izbaci racio i stvara isključivo intuitivno i prirodno. Bez direktive akademskog, mimo svih pravila i mitova oficijelne kulture. Dok počinjemo razgovor, on "pohađa čas” kod Joškina Šiljana čiji je deo ogromnog opusa predstavljen u Paviljonu "Cvijeta Zuzorić”. Istovremeno je i moj vodič kroz svet neobuzdanih prizora.

"Koliko mi je samo puta padalo na pamet da oslikam ram poput Joškina i onda mi obrazovanje naloži da crtež definišem, učinim ga znalačkim”, divi se Stojčetović Šiljanovoj hrabrosti i likovnosti. Izraz pun života karakteriše i slike, nekad nalik Dibifeu, nekad Kleu, Baskijatu… Svih tih velikana ima u radovima kojima su optočeni zidovi oba sprata "Cvijete”, nesvakidašnjih naslova poput "Želim da budem osoba”, "Neje moj, al’ nešto mi sladak”.  "Ovo je najbolja izložba u gradu, ne samo trenutno, već u vrlo dugom periodu”, on hvali autora, ali se i ljuti što je takva postavka prošla bez pažnje medija.


Čudak željan komunikacije


Onom ko obilazi izložbe po prestonici i ko poznaje poslenike vizuelne scene, krajnje je neobično kad neki umetnik s toliko pijeteta govori o kolegi. I koga iskreno zanima šta i kako taj stvara. "Kad vidim srodnu umetničku dušu, osećam se manje usamljeno”, objašnjava Stojčetović. Jer ma kako umetnik bio čudak, on je uvek željan komunikacije. "Umetnikov svet nije nikad samo njegov, već naš, zajednički”, dodaje.
Sloboda koju umetnici duguju Marselu Dišanu i njemu sličnima, njegovim brkovima na Mona Lizi i pisoarima kao artefaktima, izvojevana je, podseća, nakon vekova služenja Crkvi i nakon toga aristokratiji i bogatoj klijenteli. Ako ćemo knjiški, art brut je jedini preživeli izdanak romantizma zasnovanog na jednakosti. Jedva opstao jer se "sakrio” u radovima izvan zvaničnog fokusa i "kolonijalizma” kustosa.

"Kultura je nešto najizveštačenije što postoji”, Stojčetović ima jasan stav o onome što nam se nameće kao vrednost. Pogotovu naša kultura, večito pod skutom viđenih "Francuza”, koja ne mari što kaska za pariskim dešavanjima. Kako da pod tim uslovima ne poželiš da si deo margine, koja je, po Stojčetoviću, zapravo, jedina dubina? Jedino iskreno stvaralaštvo, bez pretenzija da se dopadne.

Štaviše, Goksi, kako od milja zovu Stojčetovića, čini sve da ga kustosi "ne iskoriste” – radi na trošnim materijalima, ne klasičnim slikarskim alatkama, već grančicama, ekserima, prstima.



Nastavak teksta možete pročitati u devetnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara