Vladimir Milovanović, generalni direktor Energoprojekta

Nema lakog tržišta ni lakih para

  • Broj 16, decembar 2014.

  • 0

Svi mi koji danas rukovodimo Energoprojektom tu smo od pripravničkog staža i prema Energoprojektu se odnosimo kao prema svojoj firmi, iako smo samo mali akcionari, nismo neki značajniji vlasnici. U Energoprojektu je reč o korporativnoj kulturi koja se decenijama gradi i nadgrađuje i posebno oni na rukovodećim mestima imaju obavezu da razvijaju korporativnu kulturu i kod mlađih kadrova koje stalno zapošljavamo


Analizirajući četvrtu po redu godinu otkako je na čelu „Energoprojekta", generalni direktor ove firme Vladimir Milovanović teško da može da bude nezadovoljan. Još sredinom godine ispunjen je utvrđeni plan ugovaranja novih poslova za tekuću godinu od 293 miliona evra, a očekuje da će, u novu, 2015. godinu, ući sa ugovorenim poslovima ukupne vrednosti od oko 500 miliona evra. "Verujem da bi Energoprojekt ugovorio i čitavu milijardu dolara novih poslova, da nije bilo poremećaja na tržištu Rusije i Kazahstana, ali to svakako ostaje naš cilj u kratkoročnom periodu pred nama", kaže Milovanović u razgovoru za „Novu ekonomiju".

Milovanović podseća i da je ova firma uspešno prebrodila period poslovanja dok je zemlja bila pod sankcijama devedesetih godina i iskušenja "tranzicione ekonomije”, posle čega su se mnogim kompanijama iz Srbije trajno zatvorila vrata velikih svetskih tržišta.   "Sankcije i tranzicija jesu bili veliki udari, ali to je davna prošlost i svi naši planovi su okrenuti ka budućnosti. Taj dugačak period, kao i  krizu uopšte, mi u Energoprojektu pokušavamo da iskoristimo kao šansu, jer kada je u jednom delu sveta kriza, na drugom kraju postoje šanse. Na inostranim tržištima ostvarujemo zavidne rezultate, o čemu svedoči i rejting kompanija koje posluju u inostranstvu, američkog časopisa Engineering News Record, prema kojem je prema poslovnim rezultatima za 2012 godinu, Energoprojekt rangiran na 131. mestu kao consultant, a na 232. mestu kao izvođač. Danas Energoprojekt ima poslovne aktivnosti na četiri kontintetna, u 17 zemalja.

Očekujete li dodatni uspon ne samo Energoprojekta, već i cele građevinske industrije ako se, kako se najavljuje, krene intenzivnije u gradnju kapitalnih infrastrukturnih objekata u Srbiji?
Gradnja kapitalnih infrastrukturnih projekata može da pomogne građevinskoj industriji i da doprinese rastu bruto domaćeg proizvoda, ali samo u slučaju da te radove u celini ili u procentu ne manjem od 60 odsto izvode domaće firme. Firme koje realizuju projekte i institucije Republike Srbije moraju da obezbede ispravno korišćenje novca koji se usmerava za infrastrukturne radove i da se ta finansijska sredstva namenski koriste, da angažovane firme poštuju zakon, uplaćuju poreze i doprinose za svoje zaposlene, plaćaju PDV i kvalitetno, po pravilima struke, realizuju projekte. Razvoj firmi i poboljšanje ukupne ekonomije u državi moguće je samo ukoliko pretežan deo poslova na svakom infrastrukturnom projektu realizuju domaće firme, a ostvarena dobit od realizacije poslova ostaje u zemlji i reinvestira se u nova radna mesta i razvoj firmi. Kapaciteti postoje, ali treba ih svrsishodno organizovati i rukovoditi njima na adekvatan način. Tada neće izostati ni pozitivni efekti na ukupnu ekonomiju u državi, a postupno će se obnoviti i izvozni kapacitet domaćih građevinskih i inženjering kompanija i poboljšati njihov finansijski rejting i garancijski potencijal. Nastup inostranih kompanija koje bi bile angažovane na ovim projektima ima jedan legitimni cilj, da maksimiziraju svoj profit i da ga odnesu kući.

Zašto je sada skoro nemoguće da domaća firma pobedi na tenderu za gradnju nekog većeg infrastrukturnog projekta u Srbiji?
Nije nemoguće, mada je nekada teško ili nemoguće odgovoriti svim uslovima tendera. Siguran sam da nije u redu da naše firme budu samo podizvođači, jer pored Energoprojekta ima i drugih firmi koje bi mogle da nose određene poslove, a bitne su razlike u kvalifikacionim tenderima ukoliko je finansiranje projekta od strane međunarodnih finansijskih institucija i tendera koje sprovode strane firme koje po pravilu kao glavni izvođači realizuju bilateralne kreditne aranžmane. U oba slučaja bitno je da naši pregovarači, predstavnici državnih institucija i ministarstava, ispregovaraju što bolji okvir za angažovanje domaćih privrednih resursa, kako bi bili dimenzionirani da omoguće nastup srpskih firmi samostalno ili udružune. Treba izvući pouke iz recimo uslova tendera za deonice Koridora 10 gde domaće kompanije nisu imale nikakvu šansu za samostalno učešće i pobedu na tenderu, iako su pretežno angažovane na realizaciji radova koji su ugovoreni sa ne baš tako poznatim stranim firmama. Tada je bilo pokušaja da se nastupi u raznim konzorcijumima, ali su neke zapadnoevropske kompanije krenule sa politikom vrlo niskih cena i ambicijama da kasnije, kroz anekse ugovora, kompenzuju svoje startne gubitke, jer mnoge od njih imaju ili subvencije ili posebne aranžmane sa razvojim bankama u svojim državama. Nažalost, danak plaća Srbija, jer svi ti projekti predugo traju, često je kvalitet radova upitan i još štošta.

U vreme ugovaranja deonica na Koridoru 10 bilo je pritužbi da neke strane firme idu sa preniskom cenom, ali i upozorenja da će to kasnije pokušati da nadoknade....
Koliko je meni poznato, njihovi zahtevi su danas u velikoj meri osporeni ili odbačeni. Kakav će biti konačni ishod treba se informisati u Koridorima Srbije, koji kontrolišu te projekte. Očito da je u tom, kao i u brojnim drugim slučajevima, prvi kriterijum bio kako da se prođe što jeftinije... Ali ako na projekte primenimo izreku "nisam dovoljno bogat da nosim jeftine stvari”, onda smo u praksi dobili potvrdu da je problem to što se često na tenderima pojavljuju firme koje nisu istog ranga i poslovnog kapaciteta. Slično se desilo i sa izgradnjom bolnice u Nišu, gde je konzorcijum stranih firmi ugovorio projekat po nerealno niskim cenama i sada projekat stoji ili dramatično kasni. U Srbiji na tenderima nedostaje prethodna kvalifikacija kompanija za određeni zahtevani obim posla. Nisu sve firme sposobne da urade određeni obim radova. Kod nas se sve češće dešava da investitori, naša javna preduzeća, imaju problem što se na tender javi firma koja daje najnižu cenu, a potom se ispostavi da nije u stanju da ugovoreni posao realizuje u roku i kvalitetu po ugovoru. Očigledno je da zakon o javnim nabavkama mora da doživi određene promene, neku dopunu kako bi se pomoglo i investitorima, ali i da se malo uozbilji nastup ponuđača na javnim nabavkama.



Nastavak teksta možete pročitati u šesnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija
pošaljite komentar

Nema komentara