Humanitarna umetnička akcija DoMiraj

Nema te lude ideje...

  • Broj 58, mart 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Svaki beogradski vozač bar nekad zapadne u situaciju da prođe pored nehigijenskog naselja u Ulici Vuka Vrčevića, ispod Pančevačkog mosta, sa strane ka Karaburmi. Tad obavezno ubrza, zbog predrasuda da će neko odatle da mu naudi, ili ne gleda direktno u kućerke, da se ne bi suočio sa uslovima života ispod civilizacijskog minimuma.

Međutim, iako su domaćinstva kao sklepana od koječega, sokaci zatrpani smećem, šutom i drugim otpadom (što zbog pretežne, sekundarne delatnosti samih stanovnika, što zbog nemara građevinskih preduzimača ili težnje da zaobiđu propise), premda u naselju nema ni vodovoda ni kanalizacije, i pored toga što se u blizini istovaruju sadržaj iz toi-toi toaleta, ovde se živi nekim toplim životom, zaboravljenim u prestižnijim gradskim četvrtima.

Deca se igraju na starinski način, jurcaju se ili dodaju loptom, stariji brinu o mlađima, nad decom bdiju majke, listom domaćice koje vazda nešto pirkaju, na ruke, naravno. Pa apsurdno deluju nizovi dukseva, pantalona, jakni, što se suše u svakoj avliji, u odnosu na sveprisutnu štroku u koju će se mališani ubrzo uvaliti. Šareni tepisi krase visoke bedeme oko domaćinstava, netom oprani.

Očevi su tobože strogi, njihov je zadatak da učvršćuju patrijarhat, oni su i obrazovaniji. Kao i u ostatku Srbije, a možda i aktivnije, svi se trude da se domognu Nemačke, Francuske, Austrije… Velikom većinom to su Romi, čiji je običaj da imaju prvog čoveka u svakoj grupaciji, što nije slučaj sa naseljem u Vuka Vrčevića.

Za mnoge je tu, ipak, glavni jedan Demuš, tridesetogodišnjak, zbog uvrežene navike da o svemu brine i na svaku se tuđu muku zaplače. S umetničke tačke gledišta, on je još posebniji. Dom mu je nalik scenografiji iz Almodovarovih filmova, pun živih, pa i fluorescentnih boja, udobnih sećija ukrašenih miljeima, dok mu je krevet natkriljen baldahinom od tila. Svuda su posuti srcoliki jastuci i miriše na omekšivač rublja.
U kuću mu svraća svako kako mu se ćefne, jer Demuš je druželjubiv preko svake mere. Rado prima i ljude sa strane, a posebno fotografe da njegov enterijer ovekoveče. Modni dizajneri mogli bi samo da mu pozavide na stajlingu. Često se ljuti što njegove komšije nisu poput njega, čiste i uredne.

Demuš je bio ulaznica u neformalnu naseobinu i grupici umetnika okupljenih u jednom beogradskom ateljeu. Prijateljstvo sa „dobrim duhom naselja", naraslo je do razmera posestrimstva ili pobratimljavanja. Zato ih je više no mnoge druge potresla vest da su tri kuće iz slama izgorele u požaru, 15. oktobra prošle godine, bez obzira na to što nijedna od njih nije bila Demuševa. Prizor koji će kasnije zateći, potvrdiće navode postradalih, da je u vatri otišao sav njihov život, uključujući i novac i fotografije.

Po hitnom postupku, ta grupa umetnika sakupila je izvesna sredstva, ali i nakupovala preparate za higijenu, pelene, mleko i sve drugo što je nužno u urgentnoj situaciji. Ukupno, dve kingsajz kineske „krmače" pune puncijate. Izrazi zahvalnosti darovanih pokrili su (doduše, nakratko) žalopojke na račun izostanka reakcije nadležnih. 

Potom je združena akcija Krov nad glavom donela gomile odeće, što je reaktiviralo pitanje gde da se ta garderoba metne. Ne samo u smislu nedostatka ormana, već, tj. na prvom mestu, zbog zjapećih rupa na mestima paljevine.

Nastavak teksta možete pročitati u 58. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara