Stanojla Mandić, zamenica poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

Nije bilo saradnje sa vladom

  • Broj 62, jul 2019.

  • Mirjana Ivanović

  • 0

Pored interesovanja u sferi javnog novca, građane zanimaju informacije kako organi vrše vlast, da li su postupali i šta su preduzeli po njihovim zahtevima ili predstavkama u vezi sa uknjižbom, legalizacijom, restitucijom, privatizacijom, ugrožavanjem zdravlja i životne sredine, prijavama inspekcijskim, policijskim i drugim organima.

Šest meseci od kada je istekao mandat povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljubu Šabiću, kancelariji se niko iz vlasti nije obraćao, kaže Stanojla Mandić, zamenica poverenika. Uverena je da bi, iako to procedura ne predviđa, konsultacije sa onima koji imaju veliko profesionalno iskustvo u domenu rada poverenika bile u interesu svih, pre svega građana. Javnosti Srbije i dalje nije zvanično poznato ko će biti novi poverenik, ali on se uskoro mora izabrati. Iz Evropske unije je stigla poruka da vlast mora što pre da izabere novog glavnog čoveka. 

Zakon ne određuje rok za izbor poverenika. Da li upravo to može biti jedan od razloga zbog čega se vlast ponaša nonšalantno i odugovlači sa izborom?

To što zakon ne propisuje vreme započinjanja procedure i rok izbora novog poverenika, nije smelo da bude razlog odugovlačenja te odluke. Trajanje tzv. v. d. stanja duže od potrebnog za sprovođenje procedure izbora, nije dobro za stabilnost nijedne institucije, pa ni ove.

Imate li konkretan predlog kako da se izborite za veću nezavisnost od izvršne vlasti, recimo u izboru poverenika, a zatim i u njegovom radu?

Sve dok budžet Poverenika bude zavisio od izvršne vlasti i dok se administrativne mere ograničenja zapošljavanja budu odnosile na nezavisne državne organe, ne može se govoriti o njihovoj suštinskoj nezavisnosti.
Mislim da važeća procedura izbora poverenika nije najsrećnije uređena, budući da je poverenik bio među prvim nezavisnim institucijama. Odluku o izboru poverenika Skupština donosi na predlog svog nadležnog odbora, odnosno poslaničkih grupa. Bilo bi daleko bolje, a to zahteva i nova evropska regulativa o zaštiti podataka, da taj postupak bude transparentan i otvoren, da se zainteresovanim akterima omogući učešće i da javnost bude upoznata sa mogućim kandidatima i njihovim referencama. Izbor na javnom konkursu, poznat u uporednom pravu,  zadovoljio bi ove kriterijume.  Poverenik je predložio da se zakonska procedura u tom smislu promeni, a postoji i inicijativa civilnog sektora. 

Obeležili ste značajan jubilej, 15 godina rada. Posle decenije i po rada kako biste opisali odnos javnosti prema pravu pristupa informacijama od značaja i o čemu govori podatak da se povećava broj predmeta i žalbi?

Pravo na pristup informacijama je veoma prijemčivo našim građanima i oni ga koriste u velikoj meri. Veliki broj žalbi, naročito osnovanih, svedoči o odnosu organa vlasti prema zahtevima građana, da se do informacija o radu organa još uvek ne dolazi lako bez intervencije poverenika. U proseku, na svaki deseti zahtev izjavi se žalba zbog nedobijanja zahteva na informacije. Primera radi, u ovoj godini je za nepunih šest meseci primljeno nešto manje žalbi nego za celu prošlu godinu, što nije dobar pokazatelj odnosa vlasti prema zahtevima građana.

Da li kao zamenica poverenika doživljavate pritiske i kojim mehanizmima institucija raspolaže da bi se borila kada se pritisci dese?

Direktnih pritisaka iz vlasti na rad institucije, u smislu načina odlučivanja u određenim predmetima nije nikada bilo, pa ni od kada kao zamenica obavljam dužnost poverenika. Indikativno je, ipak, da su sve učestalije tužbe koje nadležni javni tužilac podnosi protiv odluka poverenika, pa i u slučajevima gde je to teško opravdati zaštitom legitimnog javnog interesa. Kada npr. krivičnu prijavu poverenik podnese zbog upućenih pretnji svojim zaposlenima od strane nepoznate osobe, tužilaštvo brzim procesuiranjem zaključuje da nema osnova za gonjenje počinilaca, pa pretnje budu nastavljene,  a na drugoj strani, po krivičnim prijavama poverenika protiv odgovornih lica u organima vlasti zbog povrede prava koja poverenik štiti, često se čeka na zastarelost.
Najbolji mehanizam zaštite od bilo kakvih uticaja jeste poštovanje zakona i javnost rada i to je naš osnovni postulat u radu. Govorimo o tome i u izveštajima koje podnosimo Narodnoj skupštini.  

Izveštaj Evropske komisije o Srbiji vrlo jasno ukazuje na korupciju u oblasti javnih nabavki, građevinarstvu, zdravstvu, u javnoj upravi... Gde vi uočavate najveće probleme i koji su najdrastičniji primeri sa kojima ste se susreli?

Rekla bih da je transparentnost rada u javnom sektoru najbolji lek za borbu protiv korupcije, transparentnost procedura, kriterijuma i ovlašćenja za donošenje odluka kao i samih odlika, bez obzira na to o kojoj oblasti se radi. Kada se ovlašćenja  organa sprovode u tajnosti, postoji rizik od proizvoljnosti pa i zloupotrebe.
Nije slučajno da se veliki broj žalbi zbog uskraćivanja informacija odnosi na one o raspolaganju javnim sredstvima, uključujući javne nabavke gde je visoka percepcija o korupciji. Pozivanje organa na poverljivost, a naročito kod završenih postupaka javnih nabavki, zaključenih investicionih i drugih ugovora odnosno poslova plaćenih javnim novcem, nema realno utemeljenje u zakonu. Čini se da organi vlasti olako pristupaju ugovaranju klauzula o poverljivosti svih elemenata ugovora sa stranim ugovaračem, suprotno nacionalnim imperativnim propisima. Primera iz naše prakse za poverljive ugovore je dosta, o upravljanju i savetovanju u poslovanju Železare Smederevo, o Fijatu, izgradnje mosta kod Beške,o prodaji Mobtela,  privatizaciji PKB-a, o remontu migova, nabavci aviona, projektu Beograd na vodi, koncesiji Aerodroma „Nikola Tesla", ugovora Srbija gasa sa ruskim kompanijama i drugi.

Za koje informacije su građani najviše zainteresovani i na koga se najčešće žale?

Pored interesovanja u sferi javnog novca, građane zanimaju informacije kako organi vrše vlast, da li su postupali i šta su preduzeli po njihovim zahtevima ili predstavkama u vezi sa uknjižbom, legalizacijom, restitucijom, privatizacijom, ugrožavanjem zdravlja i životne sredine,prijavama inspekcijskim, policijskim i drugim organima i sl. Razlog žalbe povereniku u navedenim slučajevima je najčešće izostanak povratne informacije o preduzetim merama organa.   

Da li se smanjio ili povećao broj medija, to jest novinara koji vam se obraćaju i koliko često koriste mogućnost da dođu do određenih informacija?

Institut prava na pristup informacijama je od početka bio prijemčiv novinarima kao dobar alat za obavljanje poziva i zaštitu od odgovornosti i to važi i danas. Naročito je dragocen za istraživačko novinarstvo. Nažalost, novinari podjednako teško kao i drugi građani dolaze do informacija od organa vlasti. Organi često traženje odgovora na kratka novinarska pitanja, pogrešno uslovljavaju obraćanjem u formi pisanog zahteva za pristup informacijama, zaboravljajući pritom na prava novinara i svoje obaveze u skladu sa zakonom o javnom informisanju. Evidentno je takođe da je stepen izvršenja odluka poverenika donetih po žalbama novinara niži od onog na opštem nivou, što se objašnjava delikatnošću informacija koje su predmet zahteva novinara.

Kako objašnjavate činjenicu da je javnost i dalje uskraćena za informacije o ugovorima koji su odavno sklopljeni sa NIS-om ili Fijatom, do onih novijeg datuma poput Air Srbije, koncesije za aerodrom, Beograda na vodi… Imate li podatke o tome koliko puta ste se obraćali nadležnima tražeći informacije o  ugovorima? Kakve ste odgovore dobijali?

Mislim da je u pitanju manjak odgovornosti prema građanima za upravljanje javnim sredstvima, ali i posledica izostanka adekvatnih sankcija i odgovornosti za povredu zakona. Zabrinjava to što ugovori o kapitalnim investicijama ostaju nedostupni javnosti uprkos zakonskoj obavezi njihovog objavljivanja na proaktivnoj osnovi, u javnom registru tih ugovora. Kod takvih investicija koje se finansiraju iz kredita za koje država daje garancije u budžetu, interes javnosti se ne sme se dovoditi u pitanje. To važi i za druga raspolaganja javnim sredstvima, za donacije, sponzorstva, troškove reprezentacije i sl. Pomenuću samo slučaj Air Serbia a.d. kome je poverenik 46 puta naložio da učini dostupnim tražene informacije, a da po tome nije postupljeno niti je opravdano zašto se informacije uskraćuju. Samo u vezi sa tim je od Vlade zatraženo čak 29 puta da obezbedi izvršenje rešenja poverenika, što se nije desilo. Zahtevane su informacije iz transakcionih dokumenata Air Srbije i Etihada, ugovora o pružanju usluga podrške, o dugoročnim komercijalnim aranžmanima sa Aerodromom Beograd, NIS-om i Tehnikom, ugovora o davanjima od strane Vlade, o uslugama putovanja, obuci, ugovor akcionara  i drugo.

Koji se izgovori najčešće koriste u situacijama kada tražite na uvid izveštaje koliko država daje novca investitorima koje sama bira?

Organi vlasti informacije uskraćuju onima koji to zahtevaju, građanima, novinarima, advokatima, udruženjima, sindikatima i dr. Nažalost, događa se da ih nekada uskrate i povereniku kada ih zatraži na uvid da bi doneo adekvatnu odluku po žalbi. U poslednje dve godine, to se dogodilo u desetak slučajeva, između ostalog, u slučaju ugovora o donacijama JP Jugoimport SDP, pri čemu to preduzeće nije ni pokušalo da opravda uskraćivanje informacija čak i povereniku.
Kada se informacije o investicionim ugovorima uskraćuju javnosti, onda su najčešći izgovori organa da je ugovorena  poverljivost, kao da je ona sama sebi cilj, pri čemu su tu poverljivost najčešće sami ugovarali.

Kako biste opisali saradnju sa aktuelnom Vladom, ministarstvima i drugim zvaničnim institucijama?

Ne možemo se baš pohvaliti dobrom saradnjom sa aktuelnom Vladom jer je gotovo nije ni bilo. Ako se izuzme jedan razgovor na početku mandata aktuelne predsednice Vlade i obećane podrške donošenju dobrog zakona o zaštiti podataka uz uvažavanje iskustvenih predloga poverenika, koja je kasnije izostala, komunikacije gotovo da nije bilo. Bolje reći, izostajali su odgovori na pisma poverenika i ukazivanje na probleme. Mehanizam obezbeđenja izvršenja odluka poverenika u nadležnosti Vlade nije funkcionisao od početka.
Saradnja sa ministarstvima, bolja ili lošija, dobrim je delom zavisila od personalnih rešenja. Ona od strane poverenika nikada nije izostala kako bi se došlo do boljih zakonskih rešenja, veće garancije i kvalitetnijeg ostvarivanja i zaštite prava koja poverenik štiti. Obrnuto, nije uvek bilo tako.
Saradnja Narodne skupštine i poverenika je mogla biti kvalitetnija. Propušta se prilika da se razmatraju izveštaji i preporuke poverenika za bolje stanje u ostvarivanju ljudskih prava, da se pažljivo razmatraju njegova mišljenja i predlozi u procesu rasprave i usvajanja zakona.

Kako funkcioniše mehanizam kažnjavanja i koje kazne poverenik može da izrekne? Šta se dešava sa onima koji ne obezbede slobodan pristup informacijama?

Mehanizam kažnjavanja koji treba da privoli organe da postupe po rešenjima poverenika i informacije učine dostupnim, ne funkcioniše  poslednjih godinu dana. Čeka se da se to pitanje uredi izmenama Zakona o pristupu informacijama koje su u proceduri duže vreme i čije se usvajanje odlaže do daljnjeg. Uz to, prekršajna odgovornost za povredu prava je na veoma niskom nivou, naspram po nekoliko hiljada osnovanih žalbi povereniku godišnje, pa se zaključuje da najveći broj odgovornih u organima vlasti za povredu zakona ostaje nekažnjeno.   

Očekujete li u neko skorije vreme da će izvršna vlast, ko god na njenom čelu bio, shvatiti da jedna od važnih uloga poverenika jeste da bude korektiv vlasti? 

U interesu je građana da odnos izvršne vlasti prema instituciji poverenika bude kvalitativno bolji. To podrazumeva poštovanje zakona i vladavinu prava, manje nesporazuma i više poverenja u odnosima vlasti i građana, pa samim tim i manje potrebe za intervencijama poverenika.

pošaljite komentar

Nema komentara