Razgovor sa Nenadom Prokićem

Nije sloboda najbolje rešenje za sve

  • Broj 10, maj 2014.

  • Ivica Petrović

  • 0

Dramski pisac, reditelj, pozorišni upravnik i profesor Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) Nenad Prokić bavio se veoma uspešno svojim umetničkim poslom godinama, a onda je ušao u politiku. Tu se negde uglavnom završavaju umetničke biografije i počinju političke. Međutim, Nenad Prokić nije ostao političar. Iako je jedan od osnivača Liberalno-demokratske partije (LDP), stranku napušta 2012. godine zbog nedostatka demokratskih procedura u stranci. Nikada nije prekinuo profesorski angažman na FDU. Priprema neke nove predstave.  


Izašli ste iz politike. Da li se sada osećate kao politički penzioner?

Ne osećam se kao politički penzioner zato što nikada nisam ni bio političar. Ušao sam u sve to da bih video kako to izgleda iznutra. Video sam sasvim dovoljno. U tom periodu dok sam se ’bavio politikom’ ja nikada nisam otišao sa fakulteta. U početku je to bilo veoma dobro, bilo je mnogo energije. Ako je LDP za nešto zaslužan, onda je to jedan novi rečnik i o Kosovu, Evropi, Srbiji i on je sada prihvaćen i deo je zvanične politike. Taj deo posla je završen, a sama stranka se raspala zbog svojih unutrašnjih problema. Zbog svog lidera i zbog toga što nije na sebi pokušala da primeni ništa od onoga što je preporučivala društvu. S te strane su svi ti derivati Demokratske stranke, a i sam DS, verovatno otišli u kraj svoje političke karijere i to sasvim zasluženo, jer su izneverili principe i 5. oktobra i razloge svog postojanja.

Ja sam se i ranije uvek nekako bavio politikom, i u svojim dramama i kroz osnivanje asocijacija intelektualaca...  Ali, zapravo nikada nisam bio pravi političar, onakav kakvim se to obično u Srbiji smatra. Inače u svom životu na svakih nekoliko godina promenim dosta toga, i posao i interesovanja i mislim da je to jedan zdrav princip. 

A kakvi su to političari u Srbiji?

To su ljudi koji prevashodno misle samo na svoje interese. To je potpuno suprotno od onoga što političar treba da radi. Čak i ako radi samo za sebe, on mora da ostavlja utisak da to ne radi. I da se veoma mnogo bavi proizvođenjem tog utiska da ne radi samo za sebe. A oni su toliko postali oholi i razbahatili se, da su zaboravili na tu svoju dužnost da su oni tu izabrani od nekog drugog i da im je dat mandat. Naprotiv, oni su mislili da su tu večni i većinu energije ulažu u taj napor da ostanu, da prežive, da uđu u neke koalicije koje će im omogućiti da ostanu na vlasti. Jer, navikli su da tako žive i prosto ne mogu sebe da zamisle u nekim drugim okolnostima. Dug je put do toga da mi dobijemo neki drugi model političara.

Jeste li vi sve ovo predvideli ili očekivali, pa ste se na vreme sklonili iz politike?

Ja sam još od 2008. godine video da od LDP-a nema ništa. Teško ulazim u neke grupe, ali teško i iz njih izlazim. Mi smo osnovali LDP 2005. godine i do 2008. to je bila jedna zdrava energija. Dolazim iz pozorišta i mogu da prepoznam pozitivne energije. Posle ulaska LDP u manjinsku podršku vlasti u Beogradu, a to znači i u vlast, stvari su krenule u negativnom pravcu. Ustanovio se dvor u okviru LDP....

A gde je dvor, tu su i dvorske spletke?

To je kamarila za koju sam prognozirao da će napustiti lidera kada stvar bude propala, a to se upravo i dogodilo. To uzajamno ludilo udvoje između lidera i dvorske kamarile je jedan tipičan razlog gubitka energije u strankama, nemogućnost da se lider natera da promeni svoje ponašanje, gledanje sopstvenih interesa i zamagljivanje situacije u samoj stranci. To je jedan ulizički, podanički mentalitet, koji u Srbiji na kraju sve upropasti. A to će najverovatnije upropastiti i ove koji su sada na vlasti...

A i kad sve propadne, nikom ništa... Čedomir Jovanović, lider LDP, ne podnosi ostavku?

Pa to je jedna egomanijakalna upornost. On sve dovodi u pitanje, i narod, i sve druge okolnosti, samo sebe ne. I to je nešto što pokazuje o kakvoj vrsti bolesti je reč. To se stručno zove solipsistička inflacija, kad ti misliš da si centar sveta, da si ti jedini u pravu, a da svi ostali greše. To je, naravno, jedno stanje koje je nepopravljivo. Ja sam otišao kada sam shvatio da niti on može da se promeni, niti ljudi koji su oko njega mogu da se promene, niti u stranci postoji energija da se takvoj energiji odupre.


Nastavak teksta možete pročitati u desetom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara