Miloš Isailović – plesač, koreograf i pedagog

Novi putevi savremenog plesa

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Dušan Jurić

  • 0

Mene ljubav uvek pokreće u ideji za stvaranjem novoga. Uvek kada radim nešto novo, zapitam se: „Da li sam trenutno voljen?“ ili „Da li ja volim trenutno?“ Kakvi god da su odgovori, eto koreografije

Istaknuti igrač domaće plesne scene, Miloš Isailović, poslednjih godina sve više utiskuje svoje iskustvo kao koreograf uspešnih plesnih predstava i van granica Srbije. Od 2009. bio je stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i Bitef dens kompanije. Ostvario je uloge u predstavama kao što su „Uspavana lepotica“, „Labudovo jezero“, „Žizela“, „Don Kihot“, „Nečista krv“, „Viva la vita“, „Ko to tamo peva“, „Šest plesova“, „Božanstvena komedija“, „Alpha Boys“, „Šekspirovi soneti“, „Izopačeni“. Beogradskoj publici predstavio je i ostvarenje “Ptice”, u saradnji sa slavnim koreografom Edvardom Klugom u Beogradu. U Mariboru se istakao naslovnom ulogom u predstavi „Per Gint“, dok je predstava „Magbet“ u njegovoj koreografiji u okviru Dubrovačkih letnjih igara izazvala odlične reakcije i kritike.

Mislim da kroz pokret i te kako može da se vidi nečiji um. Pogotovo ako je pokret došao autentično, iznutra. Telo u zanosu je najiskreniji deo nas

Razvoj vaše karijere kretao se od jakog klasičnog obrazovanja, preko ranog ulaska u pozorište, do odlaska na školovanje u inostranstvo. Igrate u potpuno drugačijim kulturnim klimama, sarađivali ste sa desetinama savremenih koreografa i intenzivno se bavite pedagoškim radom. Koje od ovih „stanica“ su najviše odredile vaš lični i stvaralački identitet?

Zaista je tako, puno sam čuo i osetio za svoje godine, a što se tiče samog plesa, najbitnija prekretnica bila je Bitef teatar i Bitef dance company. Dok sam bio igrač u samoj kompaniji, a od početka osnivanja sam tamo zaposlen, sarađivao sam sa mnogo različitih koreografa od kojih svaki za sebe ima autentičan stil. Kada imaš tu čast da svaki put nešto novo usvojiš i da se svaki put sa nečim i nekim novim upoznaš, onda kao igrač sve to znanje „lepiš na sebe“. Tako sam iz bitefovskog iskustva izronio sa svojim koreografskim pečatom i pokretom. Bitef je sada zaslužan za to što jesam, a nešto sam lepo, rekao bih.

Predstava „Magbet“ u vašoj koreografiji čini se kao kovitlac dobrih i zlih sila koje mogu da se probude u svakom od nas. Da li pokret ima potencijal da bolje razume zlo, nego što to čini zdrav razum?

Mislim da kroz pokret i te kako može da se vidi nečiji um. Pogotovo ako je pokret došao autentično, iznutra. Mislim da ukoliko samo koristimo zdrav razum kako bismo razumeli zlo, ostaćemo tužni i umorni od razmišljanja, a ovako, kroz pokret istovremeno shvatam šta je zlo, prenesem to u potpunosti na druga svoja razmišljanja, koja možda ne bih izgovorio sedeći sa nekim uz kafu. Telo u zanosu je najiskreniji deo nas.

Koliko je momenat lične istorije i sećanja važan kao materijal iz koga crpite stvaralačku energiju?

Put kroz Beograd nije bio lak. Ja sam rodom iz Loznice i sa 12 godina sam došao u „ovaj New York“. Kada znaš koliko nekada nisi imao, a koliko sada imaš, tek tad možeš imati snage i inspiracije za uspeh i osmeh koji nikada ne manjka. Zahvalan sam na svom teškom putu sa neverovatnim preprekama i padovima, jer sada je svaki moj smišljen plesni korak živa priča za sebe. Zato su moje koreografije pune života, autentične, angažovane svakim zglobom i delom tela. Kažu mi: „Kod tebe sve u koreografijama radi, sve je živo i kao film si.“ To je kao kada se zagledamo u neku osobu pod jakom emocijom, bilo da su to bes, tuga ili sreća, videćemo da joj celo telo radi, pa makar ona samo pričala.

Čini se da ste u dosadašnjim intervjuima sugerisali da je ljubav to što pokreće i pobeđuje. U svom prvencu „Dunjaluk“ diskretno ste skrenuli pažnju na mirise „ovog sveta“ kao nečeg vitalističkog, dok se u „Strancu“ ljubav oseća upravo kroz njeno povremeno odsustvo.

Upravo tako. Kako kažu stihovi Zabranjenog pušenja „Kad procvatu behari, kad Dunjaluk zamiri“. Baš tu sam hteo da pokažem kako je moj Dunjaluk, moj svet, u jednom trenutku zamirisao ulicama Beograda. Sa druge strane, „Stranac“ je priča mog detinjstva, moja zgrada u Loznici, mnogo propusta u odrastanju i iz tog razloga se oseća odsustvo ljubavi. Mene ljubav uvek pokreće u ideji za stvaranjem novoga. Uvek kada radim nešto novo, zapitam se: „Da li sam voljen trenutno“ ili „Da li volim trenutno?“ Kakvi god da su odgovori, eto koreografije.

U mnogim predstavama koje ste radili provlače se motivi borbe muškog i ženskog principa. Igrali ste muškarca po komadu pisanom za ženske likove, a sami ste radili i predstavu u kojoj žene igraju muškarce. Da li postoje polovi u vrhunskom plesu? Da li muška energija može postati ženska i obratno?

Polovi moraju postojati. Ipak je nekada jako bitno koga gledate na sceni. Oba pola su jake priče same za sebe. Međutim, trenuci kada se dostigne da žena nastupi sa jakom „muškom energijom“ ili pak muškarac bude neverovatno senzibilan i mekan, onda se stvori ona čuvena reakcija: „Kakva energija, kakva transformacija!“ Tada se dobijaju najgromoglasniji aplauzi.

Kada znaš koliko nekada nisi imao, a koliko sada imaš, tek tad možeš imati snage i inspiracije za uspeh i osmeh koji nikada ne manjka. Zahvalan sam na svom teškom putu sa neverovatnim preprekama i padovima

Da li se dešava da vas tesni rokovi nateraju da ne samo brže, već i kvalitetnije izvedete predstavu? Imate li primer takve predstave, kojom ste bili zadovoljniji nego nekom za koju ste imali daleko više vremena?

Iskreno, nisam se susreo još sa kratkim rokom koji je „stres na kub“, ne samo za igrača, već za svakog umetnika. Mi moramo stati na sekund i u prvoj brzini krenuti.

Posebne smo osobe, osetljive i pune inspiracije i volje, te je proces ka cilju uvek pažljiv i promišljen. U suprotnom smo ono što ste tražili u tom kratkom roku: mašina, a ne ono što je trebalo da budemo - produkt koji prija očima. Sa druge strane, ovo je moje mišljenje, znam umetnike koji vole da skoče u vatru i ne mare za opekotine. Skočio bih i ja, ali mislim da je gubljenje vremena tražiti efektan produkt za zaceljenje rana, a moraš se dići što pre i nastaviti dalje. Daske čekaju.

Za koji svoj dosadašnji rad biste sami sebi dodelili nagradu? Koja uloga vam je ostala najdraža i intimno važna, ako pored ovoliko nagrada takvih uopšte ima?

Mislim da je to „Per Gint“ u produkciji Slovenskog narodnog gledališča Maribor,  baleta u koreografiji Edwarda Clug-a u kome igram glavnu ulogu. Iako sam bio u opticaju za nagradu za najboljeg igrača, ipak se nije mogao menjati pravilnik u kome stoji da se nagrade dodeljuju domaćim umetnicima, a ja sam u Sloveniji i dalje gost. To je za sada moja omiljena, najtemeljnija uloga, urađena iskreno do kraja. Nesebične stojeće ovacije koje dobijem svaki put, za mene predstavljaju nagradu samu po sebi.

Da li ste lično zadovoljniji kada čujete dobro tumačenje vašeg rada, ili kada on jednostavno izazove snažan i neopisiv doživljaj?

Cenim i jedno i drugo. Najviše volim „kritike“ tj. komentare od ljudi van branše, van umetnosti, od ljudi koji su posle celog dana provedenog pred računarom ili rada u banci, došli da se edukuju i opuste misli uz ples. Oni su iskreni i vide ono što mi, kolege, ljudi iz sveta plesa od prevelike informisanosti i uverenosti da sve znamo, ne vidimo. Inače sam samokritičan, retko čime sam zadovoljan u potpunosti, što mi koristi u daljoj samoizgradnji. Međutim, više volim kada moj rad izazove jak doživljaj nego komentar, jer se događaj dešava odmah u trenutku i on ne vara.

Da možete sami da birate i producirate predstavu, koju temu biste izabrali?

Uvek bih radije birao nešto autobiografsko, nego nešto poznato i vekovima pričano kroz televiziju, film, dramu ili operu. Ono što je moje, biće mi uvek bliže i iskrenije ću se izraziti. Da, naručene poznate teme i naslovi su uvek ciljno dobri za producenta, za publiku, festival, kritičare, teatrologe, ali ne mora da znači da mene iskreno zanima, recimo, zašto je Otelo maramom zadavio Dezdemonu i da želim da se bavim motivima pisca ili junaka. Recimo, predstava „Dunjaluk“ je moje autobiografsko delo, moje iskustvo i moje emocije, a za to sam dobio nagradu. Kada bih baš morao da biram nešto, to bi bili Almodovarovi „Prekinuti zagrljaji“.

Od svega se može napraviti koreografija i sve je koreografija, ako želimo. Jednom mi je palo na pamet da se bavim Užičkim kolom, ali polako, još malo da porastem za tako nešto

Da li bi od chicken dance-a,  prvog pokreta koji ste naučili kao mali, sada mogla da se napravi koreografski zrela celovečernja predstava?

Od svega se može napraviti koreografija i sve je koreografija, ako želimo, čak i dok ja sada odgovaram na ova pitanja. Mislim da bi chicken dance bila savršena apsurdna i briljantna tema. Jednom mi je palo na pamet da se bavim Užičkim kolom, ali polako, još malo da porastem za tako nešto.

Desi li vam se da pomislite da postoji nešto što pasionirano želite da uradite, i razrađujete ideju u glavi, a ne stižete da je sprovedete u delo? Možda i van oblasti plesa?

Da! Da spremim prijemni za glumu na FDU, ali znam da se to nikada neće desiti. Razmišljam kako bih stao sa onim što najbolje znam da radim na neko vreme, samo da zaigram na filmu. Sve bih dao za neku dramu, triler, pa čak i horor.

Šta vidite kao put ka održanju i napretku plesne scene u Srbiji? Da li i sami koreografi moraju da pokažu preduzetničku inicijativu?

Sam put je kao i za sve: podrška, novac i pružena šansa. Da se ne ponavljam kao i svi u već poznatoj temi o kulturi u Srbiji. Treba nam više koreografa, više različitih plesnih mozgova koji treba da se iskušavaju koreografski, možda baš u nekome od njih leži neki Kylian, Naharin, Lightfoot, Schehter... Mogu sami koreografi da krenu sa kakvom god žele inicijativom, ali ako si od strane sistema sabotiran, ugnječen, odgurnut, ništa tu ne možeš dalje, sem da se boriš kako znaš i umeš.

Savremeni ples je teško tumačiti i verbalizovati, a iza plesnih predstava ostaje samo pisana kritika. Kojim rečima biste opisali vaš dosadašnji izraz i doprinos savremenoj igri? 

Ja pripadam mladom koreografskom talasu. Inovativan sam u samom plesnom stilu i mislim da me to i održava u radu. Mislim da sam jedini iz Bitef dance kompanije koji je krenuo i nekim drugim novim stopama, pa javnost zanima šta novo imam da ponudim. Mislim da svojim radom doprinosim da se savremena plesna scena ne gasi. Da postoji. Da ipak ima mladih koji se bore i žele da daju. Malo nas je, ali se ne damo!

Šta je ono što vi kao pedagog učite mlade, a nije postojalo kao nauk kada su vas učili?

Pedagogija se u svakom slučaju mora voleti. U smislu da posle časa izađeš pun znanja, ali i osmeha. Ja gradim već dugo i uspešno status „vrlo autoritativnog i šaljivog trenera“. Zato je „Kaligula pristup“ ruske škole potpuno neučinkovit, jer ako posle časa studenti izađu sa rečenicama: „Bože što me nervira!“; „Ja ne dolazim sutra“ ili „Šta on misli da je“, šta smo postigli?

Da li je bavljenje plesom jedna od retkih oblasti u kojima ne moramo da pričamo o važnosti ostanka u Srbiji, zbog neizbežnih putovanja i istraživanja?

To je jedno od najvažnijih pitanja. Konstantno treba pričati o opstanku i ostanku plesa u Srbiji. Mali smo, uplašeni, puni ideja i zaista talentovani. Zato je moj savet kreatorima: „Ne idimo kroz otpor i revolt, hajde da iznesemo kroz naše delo ono što sramežljivo krijemo i plašimo se, a to je ljubav.“

 

pošaljite komentar

Nema komentara