Noć muzeja

Oštar pogled iznutra

  • Broj 21, jun 2015.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Noć muzeja je manifestacija koja već godinama pokazuje koliko kultura ima smisla. Koliko su je Beograđani žedni, kao i stanovnici drugih srpskih gradova,  samo ako im se pristupi na pravi način. Samo ako se poslenici malo potrude i prilagode radno vreme izložbenih prostora tempu modernog života.



Mnogo puta sam u ovoj priredbi nad priredbama uživala kao novinarka, a ove godine imala sam priliku da u njoj i učestvujem, upravo zahvaljujući svojoj profesiji. U segmentu zvanom „Sa reči na dela", u podrumčetu Paviljona „Cvijeta Zuzorič", na poziv kolega Danje Mataruge Milutinović i Petra Jončića, u sklopu  organizacije Beogradska umetnička radionica BURA.

Shodno poštovanju prema Noći muzeja i uobičajenom kreativnom postupku, Bura je osmislila bogat program. Projekciju dokumentarca, izložbu, okrugli sto, otvoreni sastanak izmaštane redakcije Art pressinga, u kome je učestvovala i publika. Mnogo cimanja, živaca, snage da se sve izdrži, a rezultat je bogata nagrada u vidu beskrajnog unutrašnjeg zadovoljstva.

Ludnica je za nas, organizatore, počela par sati pre zvaničnog starta, ako se ne računaju dani i dani pripreme. Vrlo zgodno, u  gornjem delu „Cvijete" bio je organizovan Dečji paviljon (autorke Marine Andrić). To znači da su gomile dece uveliko čekala da zarone u čudesni svet Alise Luisa Kerola, ovaploćenog u čuvenoj čajanci kod Ludog šeširdžije i drugim segmentima legendarne knjige i filma. U odnosu na tu raskoš, ogromne panoe, slike, postavke maski i druge sadržaje, naše podrumče je delovalo skromnije. A možda je to bilo samo do pozicije.

A kad nahrupiše sva ta deca, bez namere da zavire u novinarsko-umetničko-podrumski ambijent, Jelicu Stojančić (direktorku Bure) i mene uhvatila je panika. Brzo – crtaj putokaze, lepi papiriće duž celog zida, nađi način da goste privoliš da siđu na Alternativnu scenu, kako se podrumče zvanično zove. Koja je bila poznatija kao kafana, nego sad, kao galerija. Srećom pa je, tu dole, bio toalet, te je najmlađa publika, htela – ne htela, morala kod nas da zabasa.

Nije da dole nije bilo i nečeg njoj interesantnog: moje skulpture su poput igračaka. Oni koji nisu baš žurili da se vrate, provozali bi zlatnog dečaka Jakšu na triciklu, ili se slikali sa mačkom na točkovima, slučajno sličnom onoj iz gornje bajke. Roditelji bi snažnije reagovali na ogromnu sliku Biljane Willimon, rad Mome Kapora,  Jeličine fotografije pandi i azijatske starice sa unukom na leđima... Neki poznavalac literature bi zastao ispred kolaža Gorana Gocića, dobitnika NIN-ove nagrade, i njegove kćeri Marije. Ali, atmosfera je manje-više bila lazurna, iliti praznjikava, dok nije kucnuo naš čas. Za pretpremijeru dokumentarnog filma „Rasprodaja života" rediteljke Emi Lije, u produkciji Bure.

Istina, s tim se kasnilo, jer se čekao OrgE, kompozitor filmske muzike, da poveže sve te silne kablove. Kad je došao, s Petlovog brda, na biciklu, krenuli smo sa projekcijom. Okosnica filma je moja namera da sve radove izložene u Ciglani koje ne prodam na aukciji – spalim na lomači. To bi bila vrsta rastanka sa emocijama koje su me inspirisale – ljubomorom, posesivnošu, zavišću, alapačarenjem... Bilo je reči i o đubretu, materijalu reciklažnih umetnika, unapred osuđenom na nestajanje. Međutim, slučaj je hteo da se svi objekti udome, a da se spale papirići sa nazivima skulptura i mišljenjima publike koje emocije predstavljaju.

Pogrebnu, predaukcijsku ceremoniju, pratio je Posmrtni marš ad-hoc benda Goran i svađalice. Film se ponavljao „u lupu", pa ga je mnogo sveta pogledalo. Radikalna namera bila je povod za javnu debatu „Gde završava umetnost: od muzeja do lomače".




Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetprvom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara