Dan Hutovog blata

Oaza ptica, riba i duševnog mira

  • Broj 22, jul - avgust 2015.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Hutovo blato je park prirode pod zaštitom države (Federacije BiH) već 20 godina. Kad slavi ovaj jubilej, 5. juna, sve vrvi od posetilaca, jer su svi sadržaji besplatni, zahvaljujući organizatorima, WWF-u (World Wildelife Found) i javnom preduzeću, zaduženom za brigu o najčuvenijoj i najvažnijoj evropskoj mediteranskoj močvari.



Sva ta zabava, likovna kolonija, vožnja biciklom po šumskim stazama, brodićem po kanalima, šetnje parkom, imaju za cilj veličanje prirode. Čiji se praznik takođe proslavlja kao Svetski dan okoliša, što bi, „prevedeno" na srpski, bilo prirodna sredina. Geslo ovogodišnjeg praznika je istovremeno romantično i poučno i glasi: „Sedam milijardi snova, a samo jedna planeta. Trošimo ekonomično!"
Poenta je da se javnost podseti da ljudska vrsta za godinu dana potroši koliko može da proizvede jedna i po planeta osnovnih životnih resursa. A toliko nemamo.

Naravno da to ne mogu bukvalno da shvate svi ti silni đaci koji nahrupe iz osnovnih škola Mostara i Čapljine, gradova najbližih Hutovom blatu. Ali se dobro razumeju u ptičje i riblje vrste koje obitavaju u močvari, jer o tome uče na časovima. Ovde je, tog dana, nastava praktična, pa im nastavnici pokazuju sivu čaplju u niskom letu iznad ševara kojim prolaze. „Vidite, ista je kao roda, ali ima tamnu boju perja i kljuna i malenu ćubicu", zatim lekciju ponavljaju, ispred panoa sa fotografijama stanovnika močvare. Nastavnik učenike podseća i da je po ovoj ćubastoj ptici nazvana Čapljina.

Posle je red za vožnju novinara i umetnika. Koristim mesto na pramcu, da imam što bolji pogled. Prizor je idiličan, kanal što vodi ka Buni pun je belih i žutih lokvanja, koji migolje bežeći od talasa. Nebo se ogleda o mirnu vodu, glasovi u barci su utihnuli, pa se čuje šuštanje trske. U drugom brodu nema sluha za tišinu, organizatori su se raspevali, osokoljeni buteljkama gustog belog vina. Mi prednjačimo, pa smo uskoro stopljeni sa prirodom.

Tad čamac zađe u Bunu, čudnu reku čije je vrelo u Blagaju jedno od onih sa najvećim protokom na svetu. Reka izvire u pećini, u blizini derviškog manastira gde se svake godine okuplja na stotine pripadnika naročitog islamskog reda. Onda se vrte, dok ne padnu u religiozni zanos, ili isto stanje izazivaju čudnim zvucima. To nećemo videti, niti doživeti trenutak kad Neretva toliko naraste da vraća Bunu, koja teče „natraške". U ovo doba godine, sve je u ravnoteži, a Buna se dovoljno zgrejala pa ima i kupača. Jedna od njih sam i sama, pa zaranjam u bistrinu, dok ostali, bez kupaćeg kostima, čekaju u hladu vrba.


Suština nije samo u zabavi


U nastavku vožnje, nalećemo na dve mlade patke, jedna je dovoljno mudra da se skloni, a druga „trči" ispred broda, čini se da je to najveća opasnost sa kojom se ikad srela. Vilini konjici su tako krupni da sliče helikopterima.



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdrugom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara