Od reketaša do nesavesnih kupaca

Od 640 ugovora koji su raskinuti u postupku aukcijske privatizacije, 251 je raskinut usled neplaćanja rate, odnosno, 39,2% svih ugovora. Problemi sa neplaćanjem rata pokazali su se tek posle godinu dana od prvih aukcija sa velikim povećanjem cene kada je dospevala druga rata na naplatu. Tako se Agencija krajem 2003. i početkom 2004. godine suočila sa više desetina slučajeva neplaćanja druge rate, pa je Agencija bila prinuđena da pokrene postupak raskida ugovora, posle slanja niza opomena

Kao što je u prethodnom broju „Nove ekonomije" napomenuto, snižavanje početne cene na samo četvrtinu prethodne vrednosti (a depozita na trećinu) neminovno je dovelo i do problema na aukcijama.

Tako je pored jednog broja „hazardera" niska početna cena dovela i do pojavljivanja izvesnih „profesionalnih" učesnika, posebno u slučajevima kada se prodavalo neko atraktivno preduzeće. Uočeno je da se izvesna lica redovno pojavljuju na aukcijama za takva preduzeća, i oni su često podizali cenu drugim učesnicima. Ponekad bi se i preračunali i onda bi bili proglašavani kupcima, pa su obično odbijali da plate cenu i gubili bi depozit (pa se onda umesto njih pojavljivao neki drugi „profesionalac"). Iako su kružili glasovi da su u pitanju lica koja pokušavaju da reketiraju ostale učesnike – to nije bilo moguće dokazati. Njihovo pojavljivanje ipak nije bilo u tolikoj meri značajno da bi se ugrozila regularnost procesa. Obično su mete bila manja društvena preduzeća sa atraktivnim nepokretnostima.

Ponekad je bilo i čudnog ponašanja učesnika, na primer, kada na aukciji učestvuje tri ili četiri lica, a izlicitirani iznos ne poraste za više od 20-30 odsto od početne cene. Agencija je imala pravo, koje je više puta koristila, da poništi takve prodaje.

Iako su podaci o učesnicima na javnoj aukciji bili tajni, nesporno je da je povremeno dolazilo i do „curenja" informacija, a to je bilo teško u potpunosti suzbiti, jer je bar 10 zaposlenih u Agenciji imalo pristup tim informacijama (članovi komisije, finansijska služba, saradnik na otkupu dokumentacije). Pored toga, potencijalni kupci su, koristeći pravo da posete preduzeće koje je predmet „ostavljali trag" o namerama. Posledica curenja informacija su bili ili pritisci prema pravim kupcima da plate „reket" kako im ne bi podizali cenu preko granice, a bilo je i pritisaka na lica koja su otkupljivala dokumentaciju da uopšte ne učestvuju na aukcijama.

Slučaj PZP Niš

Najdrastičniji primer koji je zabeležen u vezi sa pritiscima na učesnike bio je prilikom aukcijske prodaje Preduzeća za puteve Niš (PZP Niš). Prvo veće preduzeće iz putarske delatnosti bilo je ponuđeno na aukcijsku prodaju koja je bila zakazana za 30. decembar 2002. godine.

Krajem 2002. godine bio je veliki zamah privatizacije (mesečno se nudilo i više od 100 preduzeća) i interesovanje potencijalnih kupaca je bilo veoma dobro za svako iole solidnije preduzeće. PZP Niš je po pokazateljima spadalo u veoma dobra preduzeća – pozitivno poslovanje, odličan strateški položaj i obezbeđeni poslovi na održavanju lokalne putne mreže, uz odgovarajuće kamenolome u vlasništvu.

Za aukciju je, nasuprot očekivanjima, bila podneta samo jedna prijava iako je bilo više otkupa dokumentacije, a preduzeće je bilo atraktivno za prodaju. Prijavu je podnelo preduzeće Difens roud, čiji je vlasnik bio Ljubiša Buha poznatiji kao Čume.

U međuvremenu, 23. decembra 2002. godine, Srbiju je potresla (i bukvalno) eksplozija u firmi Difens roud, kada su nepoznata lica digla u vazduh skupocene mašine.

Dan-dva posle eksplozije, u Agenciju je došlo jedno lice koje je otkupilo dokumentaciju i koje je izjavilo da je na njega vršen pritisak da ne učestvuje na aukciji. Iz njegovog izlaganja stekao se utisak da mu je upravo Čume pretio, mada to nije hteo eksplicitno da navede u svojoj pismenoj izjavi. Obavešten je i ministar Aleksandar Vlahović, Agencija je podnela krivičnu prijavu, aukcija je  otkazana, a ubrzo je i zakazana nova aukcija za kraj januara 2003. godine.

Na narednoj aukciji, koja je održana 30. januara 2003. godine, preduzeće je kupio konzorcijum učesnika sa Milom Đuraškovićem, po ceni od 350.000.000 dinara, što je bilo šest puta više od početne cene, odnosno 20% više nego što je bila procenjena vrednost.

Posle ubistva premijera Zorana Đinđića, kada je počeo sudski proces tzv. „zemunskom klanu", ispostavilo se da je eksplozija u firmi Difens roud bila početak krvavog obračuna unutar nekada jedinstvenog „surčinskog klana".

U svedočenjima na specijalnom sudu u postupcima protiv „zemunskog klana" bilo je i svedočenja da su Spasojeveć, Luković i drugi imali spiskove nekoliko stotina atraktivnih preduzeća koja su predviđena za privatizaciju, a koje su dobili od nekoga iz vlasti. Međutim, koliko je autoru ovog teksta poznato, oni nisu učestvovali u privatizacijama. Drugi slučaj je bio sa „Šarićevim klanom", koji se pojavio nekoliko godina kasnije.

Ali priča oko PZP Niš nije se završila prodajom na aukciji 2003. godine. Preduzeće je poslužilo kao baza Milu Đuraškoviću da krene u kupovinu i drugih ključnih putarskih preduzeća u Srbiji, a u jednom trenutku mu je partner postao Marko Mišković koji je ulaganjem svežeg novca omogućio veliku ekspanziju Đuraškovića u putarskoj delatnosti. Putarska preduzeća su usled megalomanije Đuraškovića doživela kolaps i završila u stečaju, a Đurašković i Mišković su uhapšeni i procesuirani za malverzacije i poresku utaju, ali ta priča prevazilazi obim ovog teksta.

Kako je Cepter izgubio pola miliona evra

Mnogo češća pojava od dogovaranja učesnika (ili reketiranja) bilo je sumanuto licitiranje učesnika. Događalo se i da se cena uveća i 50 do 100 puta u odnosu na početnu, pa su licitacije trajale i do pola sata. Skoro uvek je posle takve licitacije prvoplasirani učesnik odustajao od kupovine i time gubio depozit. Agencija je odmah pozivala drugorangiranog učesnika da potpiše ugovor i uplati cenu.

Ukoliko bi i drugi učesnik odbio da potpiše ugovor i plati cenu do koje je licitirao, i on je gubio depozit, što se po pravilu dešavalo. Sve te aktivnosti su se odvijale u veoma kratkom roku od 15 dana od dana održavanja aukcije, ali je Agencije vrlo efikasno zadržavala depozite od svih takvih učesnika. Lica koja su izgubila depozit gubila bi pravo da dalje učestvuju u postupcima privatizacije (u prvo vreme su gubili pravo da učestvuju samo za isto preduzeće, a posle je uredba izmenjena tako da nisu mogli uopšte više da učestvuju u privatizaciji). To ih doduše nije moglo sprečiti da se preko  članova porodica ili drugih lica pojavljuju na narednim aukcijama.

Kod pojedinih preduzeća bilo je i višestrukih ponavljanja prodaje, posebno kada je depozit bio veoma mali, par hiljada evra, pa su učesnici bili spremni da se lako odreknu depozita.

Takav je bio i primer licitacije za DP Košutnjak (frizersko preduzeće) koje nije imalo nikakve značajne imovine, osim što je bilo zakupac nekoliko kvalitetnih poslovnih prostora u centru Beograda. Na aukciji je postignuta cena 72.000.000 dinara sa početnih 1.120.000 dinara. Oba učesnika su odustala od ugovora i izgubila pravo na depozit od 560.000 dinara (oko 9.000 evra). Na narednoj aukciji prodata je za 41.000.000 dinara.

Spektakularna zaplena depozita u iznosu od skoro pola miliona evra desila se prilikom aukcijske prodaje hotelskog preduzeća Morava iz Čačka. Na licitaciji je pobedila firma European Commercial Investment B.V, u vlasništvu Filipa Ceptera, za 370.000.000 dinara, koji je odbio da plati pozivajući se na „nedostatke" u Programu privatizacije. Agencija je zaplenila depozit od 476.000 evra a zatim pozvala i drugoplasiranog učesnika - konzorcijum privatnika iz Čačka (Kostić, Topalović), koji su iskoristili mogućnost plaćanja na rate (i isplatili punu cenu u roku od pet  godina).

Agencija za privatizaciju je ostvarila i značajne prihode na ime naplaćenih depozita i ti prihodi su bili više stotina miliona dinara.

Neplaćanja rata osnov za 40% slučajeva raskida

Zaplena depozita bila je „sladak" dodatni prihod Agencije za privatizaciju. Ako bi kupac, i pored velike dostignute cene na aukciji, povučen mogućnošću da kao fizičko lice plati cenu na šest godišnjih rata ipak zaključio ugovor, problemi su nastajali kod plaćanja druge ili neke naredne rate.

Relativno velike cene koje su postizane na pojedinim licitacijama imale su za posledicu da privatizacioni prihodi u trenutku prodaje ispadnu znatno veći nego što je bilo realno pošto je dolazilo do raskida velikog broja ugovora zbog neplaćanja rata (a tu su i bile postignute najveće cene).

Mnogi kupci su računali (krajnje naivno) da će rate moći da isplate iz poslovanja preduzeća, koje bi trebalo da „uzleti" posle privatizacije. Nevolja je bila u činjenici da kupac, kao vlasnik 70% akcija, raspolaže sa 70% dobiti, i to tek pošto plati porez na dobit preduzeća, kao i porez na dividendu. Rate se nisu mogle plaćati sa računa preduzeća, već je kupac kao fizičko lice morao uplatiti traženi iznos. Mnogi su to „apstrahovali" pa su bili neprijatno iznenađeni kada su shvatili da se iz poslovanja to ne može tako lako isplatiti – bolje reći, veoma teško, kada je rata bila velika.

Pored novca za isplatu prve rate, kupac je morao da položi Agenciji bankarsku garanciju za investicije i da već prve godine investira u preduzeće ugovoreni iznos. Bankarska garancija se vraćala kupcu tek kada je dokazao da je sproveo investiciju u subjekt privatizacije. Inače, banke su za davanje garancija 2002. i 2003. godine po pravilu zahtevale da se deponuje depozit u visini garancije. Kupci su tako bili dvostruko (odnosno i trostruko) opterećeni. Osim isplate cene, kupci su imali obavezu  da investiraju u osnovna sredstva u toku prve godine. Sve to je finansijski iscrpljivalo kupce i nije čudo da su u slučajevima kada je značajno rasla cena, veliki problemi nastajali kada je kupac morao da  isplati drugu ratu (koja je bila jednaka prvoj).

Da se ostalo pri rešenju iz Zakona o preduzećima o obaveznoj uplati bar 45% cene za sticanje vlasništva, naredne rate bi bile 11%, odnosno četiri puta manje od prve, što bi bilo mnogo podnošljivije i lakše za otplatu.

Mogućnost isplate rata iz dobiti firme je promovisana i od strane ministra Vlahovića ali i drugih funkcionera, što je takođe doprinelo nerealnim očekivanjima prilikom kupovina firmi.

Problemi sa neplaćanjem rata pokazali su se tek posle godinu dana od prvih aukcija sa velikim povećanjem cene (kada je dospevala druga rata na naplatu). Tako se Agencija krajem 2003. i početkom 2004. godine suočila sa više desetina slučajeva neplaćanja druge rate, pa je Agencija bila prinuđena da pokrene postupak raskida ugovora, posle slanja niza opomena. Kako je za raskid ugovora pre izmena zakona u januaru 2005. godine bio neophodan sudski postupak, to je bilo veoma neefikasno i dovodilo je do agonije svih tih preduzeća.

Od 640 ugovora koji su raskinuti u postupku aukcijske privatizacije, 251 je raskinut usled neplaćanja rate, odnosno, 39,2% svih ugovora. Nevolja je da su to po pravilu i bila najatraktivnija preduzeća koja su prodata u postupku aukcijske privatizacije. Od „serijskih kupaca" kojima su raskidani ugovor, pažnju zaslužuje izvesni Goran Ljubojević, kupac šest manjih mlekara (što je detaljnije obrađeno u primeru dokapitalizacije Imleka).

Posebno je karakterističan slučaj famoznog Mileta Jerkovića, poznatijeg kao „zaštićeni svedok" u slučaju Šarić, koji je napravio pravi haos kupovinom više desetina atraktivnih poljoprivrednih kombinata u Vojvodini za ogromne iznose. U tu celu aferu bilo je umešano i rukovodstvo Metals banke, koje je obezbeđivalo bankarske garancije Jerkoviću, a istraga je posle pokazala da se iza toga krio i novac od trgovine narkoticima. Pored Mileta Jerkovića, još jedno ili dva lica su bila umešana u kupovinu preduzeća novcem tzv. „Šarićevog klana".

Posledice Jerkovićevih akvizicija bile su pogubne za preduzeća koja je kupio. Više od deset preduzeća je dovedeno na ivicu egzistencije (inače su bila u pitanju dobra preduzeća) pošto su ugovori raskinuti, najčešće usled neplaćanja rata. Jerković je u međuvremenu davao razna unakrsna jemstva svih preduzeća koja je kupio u korist banke, kako bi dobijao nove kredite za kupovinu firmi – i na taj način se formiralo začarano klupko dugova između tih firmi i banke (koja je završila u stečaju). Unakrsne garancije između preduzeća imale su za posledicu da su sva ta poljoprivredna dobra na kraju morala da prođu kroz stečajni postupak.

Pojedinci su preduzeća kupovali sa namerom da ih „iscede" pre raskida zbog neplaćanja rata. To je bio slučaj upravo sa preduzećem Košutnjak i Frizersko Beograd, koja nisu imala imovinu u vlasništvu, ali su koristila lokale sa pravom zakupa na atraktivnim lokacijama u centru Beograda. Novopečeni vlasnici tih uslužnih preduzeća su uspevali da ugovore o zakupu najatraktivnijih lokala u centru Beograda „prebace" na neke druge firme uz pomoć odgovornih iz Poslovnog prostora. Preduzeća za upravljanje poslovnim prostorom su menjala zakupce sa drugim pravnim licem, pa je umesto frizerskog salona najčešće otvaran kafić ili butik. Ovakve namere Agencija nije mogla da spreči – ugovori su raskidani kada je dospevala rata, ali od preduzeća su ostajala prazne ljušture bez ijednog lokala. Odgovornost za ove malverzacije je bila isključivo u poslovnom prostoru. Nije bila nikakva tajna da se za takvo ustupanje ugovora primala velika naknada (bolje reći mito). Zakup sa poslovnim prostorom je bio veoma povoljan pošto se za lokale u centru grada plaćala zakupnina od najviše 10 evra po kvadratu, koja je bila od 3 do 10 puta niža nego što bi se moglo postići na slobodnom tržištu.