Starenje

Oklembesila vam se koža, gospođo

  • Broj 66, decembar 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Prve sam znake neelastičnosti epitela primetila oko 45. Suočavanje sa tim pasivno-agresivnim svedocima stvarnog protoka vremena u vidu naborane kože, navodilo me je na povraćanje. „Zašto ne nosiš neku bluzicu dugih rukava i umesto suknjica - pantalone", maćeha mi je predlagala. Ovo nije dolazilo u obzir, jer bih sebi ličila na one ćelavce što navlače preostale pramenove preko delova lobanje koje je kosa napustila 

Malo ko na Planeti ima intimni utisak da ima upravo onoliko godina koliko je realno pretovario preko grbače. Fenomen nije lak ni mladima, kao rezultat razlike između zrelosti i uzrasta, ali pripadnicima starije generacije težak je poput kamena u bubregu, sa čime se neki od takvih stvarno i suočavaju. Ostaje dilema, prepuštena tipu osobe - da li im teže pada fizičko propadanje, ili utisak koji ostavljaju na ostatak sveta.

Sve počinje naizgled benigno, kod nas žena, kad prodavačice, sapatnici u gradskom prevozu, medicinsko osoblje, krenu da nas oslovljavaju sa „gospođo" a to biva već sa 30 i kusur, u najvećem broju primera. Prvo se okrećemo preko ramena, jer „titulu" sa sobom ne možemo da povežemo, a kad shvatimo da se ona na nas odnosi, stresemo se od užasa i uvređenosti. 

Rešimo stoga da se oblačimo mladalački, da se moderno šišamo i izvlačimo pramenove radi prikrivanja sedih, ali ni to ne pomaže, već stvara kontraefekat kad se sagovorniku okrenemo anfas. Izraz njegovog razočaranja potire sve eventualne bonuse mimikrije i mi tonemo koji pedalj dublje ispod sve mutnije površine „prirodno-spontanog procesa progresivnog karaktera", kako se stručno opisuje starenje.

Tuđa deca su takođe indikator, pa kad nas nazovu „teto", po nama – neutemeljeno, dođe nam da ih zgromimo. One odraslije, izašle iz puberteta, uporno ubeđujemo da prestanu sa persiranjem, jer mi smo, kao, „ortaci", što neuspešno dokazujemo vokabularom i drugarskim odnosom. I ne pristajemo na opravdanje da vi-kanje proizlazi iz činjenice da su „tako vaspitani". Rezultat sopstvenog odraza u njihovim očima je svakodnevna konsultacija sa ogledalom, kad otkrivamo sve tamnije podočnjake, srasle s kesama i sve više bora i pegica. 

Ne prođe ni decenija, a kasirke nas startuju ponudom „popusta za penzionere", kad nam briga prelazi u kalvariju. Toliko smo zbunjene i zatečene, da nadalje zaobilazimo te prodavnice, ali ne i starenje. Na ovoj pojavi profitiraju farmaceutska industrija i esteska hirurgija, ali o tome ćemo nešto kasnije.

Potom ti „fino vaspitani" omladinci, počnu da nam ustaju u autobusu. Ako kod nas „gospođa" postoji realni reciprocitet u pogledu domaćeg odgoja i dovoljno prkosa prema datumu u krštenici, zahvalićemo se ljubaznom junoši i odbiti ga, pod izgovorom da uskoro izlazimo. Međutim, kako leta gospodnja odmiču, sve ćemo češće iskorišćavati ponuđenu priliku. Međutim, dok god imamo iole svesti i (samo)poštovanja i mi ćemo nekom još starijem ponuditi sedište, ma koliko se telo tome opiralo.

Ali, starosne sedalačke privilegije umeju i da se oslade, jer s godinama raste i težnja za komoditetom (plus bol u nogama i krstima), što nosi svoje rizike. Tako je jedna moja prijateljica usled povrede kuka počela da nosi štap, što je uzrokovalo masovno đipanje sa sedišta. Zato je, i kad je uveliko mogla da hoda bez štapa, štap obavezno svuda nosila. „Uđem u prevoz i samo njime zakuckam", isprva je likovala zbog realizacije očekivanih empatičnih reakcija.
 
Onda je jednog dana sretoh, odnosno, začuh njen glas sa visine patuljka, a bila je baš stasita. I imam šta da vidim: moja se prijateljica zgurila ko veštica iz Ivice i Marice, sasušila ko drenovina. Što će reći, pobrala je rđavoga ploda svog krivotvorenog zdravstveno-starosnog statusa. 

Zaključak je – bolje bi joj bilo da se za mesto gurala i borila, da se mrštila i coktala u želji da bude primećena, kritikovala „današnju omladinu", pa čak i da se na nekog izdrala što joj ustaje rečima „na šta vam ja ličim", kako rade neke nadobudne starkelje, navlačeći prezir i gađenje celog autobusa. Jer, bar bi zdravlje sačuvala i iluziju da još nije za bacanje.

Takav privid lično dosežem družeći se sa bitno mlađima. Ali i to ima svojih zamki, pa im iskreno zavidim na neusiljenom smehu, pravu na gluvarenje, uverenju da ih tek čekaju izbori i mogućnosti za promene,  ali prvenstveno – na lepim belim zubima i zategnutoj koži vrata, mišica, laktova, kolena...

Nastavak teksta možete pročitati u 66. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara