Karl de Smet, vlasnik kompanije Noumenon

Osvajanje sveta kreće iz Beograda

  • Broj 45, novembar 2017

  • Miloš Obradović

  • 0

Bilo je lako naći ljude, ali je teško zadržati ih. U početku je bilo neobično zbog kulturoloških razlika između juga i severa. Ljudi u Belgiji imaju sličan mentalitet Nemcima. Dosta smo striktni, na kašnjenje na posao ne gledamo blagonaklono, rok je stvarno rok i nema odlaganja. U početku smo imali problema sa tim

Beograd je ovih dana poprište ozbiljnih poslovnih razgovora o velikoj investiciji u potpuno inovativan proizvod na globalnom nivou. Naime, potencijalni investitori iz Evrope, Kine, Amerike obilaze nekadašnju zgradu Srbijateksa u Dunavskoj ulici pokušavajući da se izbore da baš oni finansiraju proizvodnju stolica od memorijske pene. Još neobičnije je to što je arhitekta, univerzitetski profesor i dizajner Karl de Smet došao iz Brisela u Beograd da privrede kraju svoj petnaestogodišnji istraživački rad i odlučio da ovde ostane i organizuje proizvodnju. U razgovoru za "Novu ekonomiju" govori kako je dospeo u Srbiju, o kakvom materijalu se radi i kako razmišlja da li da prihvati ponudu IKEA-e ili da pravi sopstveni brend.


Vaša firma se zove Noumenon. Šta to znači?

To je pojam iz filozofije, suprotan pojmu fenomen. To je stvar koja se ne može opaziti, nego samo razumom zamisliti. Povezano je sa nazivom našeg projekta "Sećanja budućnosti”. Sećanja budućnosti teoretski ne postoje, ali kada radimo sa materijalima koji pamte i njihovoj budućoj primeni, onda to dobija smisao.


Kako ste počeli da istražujete ove materijale?

Istraživanje pametnih materijala sam počeo pre više od 15 godina. U početku od 2002. do 2004. godine sam radio sa metalom, sa memorijskim legurama. Ideja je bila da pravimo proizvode većih dimenzija, kao i da budu pristupačni društvu, ali metal je bio previše skup.  U sledećoj fazi sam prešao na istraživanje polimera (plastike), kako bismo dobili jeftiniju proizvodnju. U saradnji sa Univerzitetom u Levenu na tome sam radio od 2005. do 2008. godine. Razvili smo polimere koji pamte oblik, a istraživanje je bilo zasnovano na materijalu sličnom kompozitu koji je davao stabilnost polimeru. Polimeri su teški materijali i najveći predmet koji smo  uspeli da napravimo koji bi stabilno stajao visok je tek 30 centimetara.

Shvatili smo da su nam potrebni laki materijali, a to je poliuretan, šire poznat kao pena kao ona koja se koristi u dušecima.


Kako od nje pravite stolice?

Konačni oblik od pene se može dobiti ili sečenjem CNC mašinama ili ubrizgavanjem u kalup. Ubrizgavanjem u kalup dobijemo krajnji proizvod ili stalni oblik, koji pri zagrevanju možemo da kompresujemo u privremeni oblik ili oblik za pakovanje, kako ga zovemo. Temperatura na kojoj se menja oblik pene možemo da programiramo od 40 do 110 stepeni Celzijusa. Uglavnom radimo sa 70 stepeni jer tako možemo da "zamrznemo” materijal na sobnoj temperaturi. Takođe možemo da programiramo gustinu materijala pa on može biti lakši i mekši ili tvrđi i teži.

Tokom ubrizgavanja dve komponente, od kojih nastaje pena u kalup, proizvod dobija i pamti oblik. 

Kada se materijal zagreje postaje mekši i proizvod se može sklopiti u privremeni oblik. Kada se opet zagreje, recimo uključi se u struju, posle nekoliko minuta stolica se raširi i kada se ohladi postaje čvrsta. Opet ako zagrejete stolicu sa malo snage možete je sklopiti rukama i kada se stegne ona ostaje sklopljena. I tako se može sklapati i rasklapati stotinama puta. 


Da li ste spremni za komercijalnu proizvodnju?

U poslednjoj smo fazi priprema. Biće potrebno još tri, četiri meseca da napravimo sto odsto ispravan prototip. To znači da napravimo stolicu pomoću mašina koje se koriste u industriji. 


Kako ste uopšte završili u Srbiji?

Tražio sam dizajnera koji bi mi pomogao oko pravljenja kalupa, a našao sam ga u Srbiji preko interneta. Imali smo nekoliko sastanaka ovde u procesu dizajniranja proizvoda, a onda sam našao kompaniju za pravljenje kalupa i tako su se aktivnosti malo pomalo selile iz Belgije u Srbiju. Onda sam odlučio da poslednju fazu istraživanja završim u Beogradu i nameravao da budem ovde tri, četiri meseca. Ali onda sam uvezao studio za istraživanje, zbog čega sam prošao kroz pakao sa carinom, ali toga ne želim ni da se sećam. Kada smo instalirali studio, počeo sam da zapošljavam ljude i skoro svi koji rade su odavde. Ovde ima dosta potencijala za razvoj projekta i odlučio sam da ostanem u Srbiji.



Nastavak teksta možete pročitati u 45. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara