Kolumna Bogdana Petrovića

Parisko poniženje

  • Broj 56, decembar 2018.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Da će obeležavanje 100-godišnjice kraja Prvog svetskog rata biti neadekvatno, moglo se naslutiti već prilikom (ne)obeležavanja proboja Solunskog fronta 15. septembra.

Veličanstvena pobeda srpske vojske, koja je kao feniks iznikla iz albanske golgote, doprinela je potpunom slomu teško utvrđenog fronta i praktično trenutnoj kapitulaciji Bugarske (sa 600.000 vojnika) i ubrzanom slomu Austro-Ugarske. Uspeh naše vojske koji je zadivio i nemačkog kajzera Vilhelma II, obeležen je, nažalost, više nego nedostojno naših junaka.
Ta pobeda, u sadejstvu sa saveznicima (i sadašnjim zapadnim „prijateljima") nije imala samo lokalni značaj kao Cer ili Kolubara, već mnogo širi; njena godišnjica se podudarila sa posetom predsednika Vučića Kini gde je prisustvovao samitu (koji se inače redovno održava) sa više desetina drugih državnika. 

Bez predsednika se očigledno nije moglo, pa je zato tek  29. septembra na srpskom vojničkom groblju u Zejtinliku održana prigodna proslava na kojoj je govorio ni manje ni više nego generalni sekretar predsedništva Nikola Selaković, uz prisustvo ministra Vulina.
Kad se Vučić ionako nije pojavio u Solunu, postavlja se logično pitanje – zašto nije dan proboja obeležen kada je i trebalo, 15. septembra, uz odgovarajuću medijsku i svu drugu pažnju koju treba posvetiti takvom jubileju?
Ali, ako već nije mogla da obeleži kako treba godišnjicu proboja fronta, država je mogla da pristojno obeleži makar 100-godišnjicu kraja Prvog  svetskog rata.

Zvanična propagandna mašinerija je najavila da će u Srbiju na obeležavanje tog dana doći ruski predsednik Vladimir Putin, te da će se tom prilikom organizovati najveća (do sada) vojna parada.
Od dolaska Putina u novembru nije bilo ništa; doduše, krajem oktobra Vučić je bio primljen u Moskvi. Tom prilikom je u državnim medijima (Večernje novosti, RTS) puštena, po svemu sudeći nedovoljno utemeljena, najava da će naš predsednik dobiti orden Aleksandra Nevskog. Orden je dobio na kraju naš mladi i talentovani glumac Miloš Biković, i to Medalju Puškina, a ostao je gorak utisak da je tako predsednik Putin elegantno „otkačio" Aleksandra Vučića.

Odustalo se od „veličanstvene" parade na kojoj je trebalo da defiluje 100 tenkova (obavešteni izvori tvrde da u Vojsci Srbije nema 100 obučenih tenkovskih posada), a umesto toga je održana vojna vežba koju je u direktnom prenosu pratilo oko 70 kamera RTS-a (verovatno toliko imamo i uvežbanih posada za tenkove). 

Vučić je direktan prenos cele vojne vežbe na TV iskoristio da po ko zna koji put priča o velikom i do sada neviđenom povećanju plata, koje će tako za radnike BIA sa posebnim odgovornostima biti u proseku preko 100.000 dinara (što je inače znatno više od vojničkih plata, pa i od velike većine oficirskih plata, osim možda generalskih). Za vojsku je obećao nove čizme i odela, par ruskih tenkova i kineskih dronova.
Međutim, tužno finale usledilo je 11. novembra u Parizu, kada je Srbija ponižena na svaki mogući način. Pre same proslave u katedrali Notre Dame je istaknuta zastava takozvane „države Kosovo" sa svim drugim zastavama – što je samo po sebi bio razlog da se predsednik Srbije ne pojavi. Usledila je farsična proslava, gde se naš predsednik našao u trećem redu na sporednoj bini, dok se na glavnoj, u drugom redu, neposredno iza Putina, nalazio njegov partner iz „briselskih pregovora" Hašim Tači.

Da stvar bude još gora, Vučić (koji kao da nije shvatio da ga Putin eskivira) je pokušao da jeftinim spinom pred narodom izvadi kestenje iz vatre tvrdnjom da je Tači Putinu došao iza leđa i pružio mu ruku, te da se Putin kada je shvatio ko je Tači, okrenuo ka drugima.
Naravno, Putin nije „slučajno" pružio ruku Tačiju, već je sa ruske strane objavljena vest o susretu i čitav niz zajedničkih fotografija, koje su u potpunosti demantovale tvrdnje o slučajnom rukovanju sa Tačijem i okretanju glave.
Ali to nije bilo sve, nova blamaža usledila je kada se francuski ambasador izvinio,  na šta je naš predsednik maltene trijumfalno objavio da će predsedniku Makronu (ako dođe u decembru) biti priređen veličanstven doček. 

Tužno je da predsednik Srbije tako euforično zahvaljuje jednom ambasadoru (a maltene je izvesno da se sam Makron neće izviniti). Toliko tužno, da je to shvatio i jedan od bojovnika SNS-a, poslanik Vladimir Đukanović, koji je najavio da će bojkotovati njegovu posetu.
Inače, samog Makrona, koji je govorom na tom skupu o pravom patriotizmu i opasnosti nacionalizma i kreiranju evropske vojske (bez NATO-a) pokušao da provocira američkog predsednika Trampa, ovaj je „spustio" tvitom u kojem je bez imalo zazora naveo da se u Parizu i u Prvom i u Drugom svetskom ratu počeo učiti nemački jezik dok ih nisu spasle SAD.
Možda je u tome i neka pravda u velikoj pariskoj nepravdi i poniženju.
pošaljite komentar

Nema komentara