Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Partijska i pravna država ne mogu zajedno

  • Broj 56, decembar 2018.

  • Miloš Obradović

  • 0

Nakon što je posle tri godine fiskalne konsolidacije proglašeno da smo izašli iz krize, sledeći zadatak je dostići snažan privredni rast i to u dužem roku. O tome šta je potrebno za to i da li je dugoročni privredni rast moguć u društvima u kojima je interes pojedinih grupa iznad interesa društva, govori Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu i glavni urednik izdanja Kvartalni monitor

Za dugoročno održiv i snažan privredni rast potrebno je trajno održanje makroekonomske stabilnosti, ali i napredak u strukturnim reformama koje su u prethodnim godinama stagnirale. Strukturne reforme se pre svega odnose na javna preduzeća, ali i na državnu upravu, pravosuđe, obrazovni, zdravstveni i penzijski sistem. Kada su u pitanju javna preduzeća, prvi korak je da se partijska kontrola nad njima zameni državnom, a potom da se ona oslobode kvazifiskalnih funkcija kao što su neekonomske cene nekih proizvoda, subvencije potrošača, tolerisanje neplaćanja usluga i drugo. Reforma obrazovnog sistema treba na svim nivoima, od majstora do istraživača, da obezbedi znanja i veštine koje će biti međunarodno konkurentne. Za rast privrede je važno da se nastavi izgradnja infrastrukture jer se time smanjuju troškovi poslovanja i unapređuje konkurentnost privrede. Nakon toga sledi najvažniji posao, izgradnja modernih institucija koje su primerene savremenoj tržišnoj privredi. To znači da se uspostavi ravnopravnost svih učesnika u privredi, kao i da se obezbedi efikasnija zaštita ugovora i svojine. Za dobre institucije ključno je da se izgradi državna uprava i pravosuđe u kojima će kompetentnost, posvećenost i poštenje biti iznad partijske lojalnosti. Bolje institucije su preduslov za dugoročni rast privrede, a u njima Srbija nije ostvarivala napredak u dužem vremenskom periodu, kaže Arsić. 

U vlasti ističu da je privredni rast Srbije ove godine, koji će biti preko četiri odsto, među najvećima u Evropi. Hajde da stavimo to u kontekst privrednog rasta regiona, recimo Centralne i Istočne Evrope. Gde se stvarno nalazimo?

Ako gledamo samo ovu godinu, privredni rast će biti 4,2 odsto, što su istraživači Kvartalnog monitora prognozirali pre godinu dana. Ovaj rast će biti na nivou prosečne stope rasta u 11 zemalja CIE koje su članice EU. Već sada je izvesno da će bar tri zemlje imati brži rast od Srbije. To su Poljska, Mađarska i Letonija, dok će nekoliko zemalja, kao što su Slovenija, Slovačka i Rumunija,  imati sličan rast kao i mi. Prema tome, ne može se nikako govoriti o nekom spektakularnom rastu privrede Srbije u ovoj godini. Dodatna slabost ovogodišnjeg  rasta privrede Srbije je u tome što je on jednim delom rezultat jednokratnih faktora, odnosno oporavka privrede od prošlogodišnje suše i problema u EPS. Da nije tih jednokratnih faktora, rast bi iznosio oko 3,3 odsto, što je znatno slabije od proseka zemalja CIE. Osim toga, u drugoj polovini ove godine privreda Srbije usporava rast, što je u skladu na našom prognozom da će se u narednoj godini ostvariti rast između 3,5 i četiri odsto.  Rast privrede Srbiji u odnosu na okruženje je još slabiji kada posmatramo duži vremenski period od pet ili 10 godina. U prethodnih 10 godina privreda Srbije se zajedno sa Slovenijom i Hrvatskom nalazi u grupi zemalja CIE, koje su najsporije rasle. Međutim, nije isto kada privreda Slovenije stagnira sa zaradama od 1.000 evra i Srbija sa platama od oko 400 evra. Prethodna decenija je za privredu Srbije u velikoj meri izgubljena, što se vidi po kretanju prosečnih zarada. Uoči krize zarade su bile 400 evra, a sada nakon 10 godina su dostigle tek 420 evra. Mada se sadašnje zarade isplaćuju iz realnijih izvora nego u pretkriznom periodu, njihov rast za samo 20 evra u periodu od 10 godina je porazan rezultat.
 
Otkud toliko zaostajanje u privrednom rastu u poslednjoj deceniji, jer svetska kriza je sve pogodila?

Za razliku od drugih zemalja CIE, Srbija je ušla u krizu sa nezavršenom tranzicijom, nije završila čak ni privatizaciju. Osim toga, Srbija je ušla je u krizu sa velikim unutrašnjim i spoljnim neravnotežama, zbog čega je negativni uticaj svetske krize bio snažniji nego u slučaju drugih zemalja. Investicije su dominantno finansirane stranim kapitalom, pa je naglo smanjenje priliva stranih investicija i kredita na početku krize značilo i veliki pad ukupnih investicija, a time i višegodišnju stagnaciju privrede. Osim toga, fiskalni deficit je bio vrlo visok, što je imalo za posledicu snažan rast javnog duga. U periodu 2008-2012. Vlada je bila previše fragmentirana i slaba da bi donosila teške i nepopularne odluke, dok su u periodu 2012-2014. izbegavane nepopularne mere, kako bi se aktuelna vlast učvrstila. Kao rezultat toga javni dug je u periodu vlade Demokratske stranke, SPS i G17+ porastao za skoro sedam milijardi evra, da bi u toku prve dve godina vlasti SNS i SPS dug porastao za čak 10 milijardi evra. Stoga je Srbija tokom 2014. godine bila suočena sa realnom mogućnošću bankrota, što sigurno nije dobar ambijent za investicije i privredni rast. Ozbiljne mere za uspostavljanje makroekonomske stabilnosti su sprovedene tek krajem 2014. godine. Uspostavljanje makroekonomske stabilnosti u kombinaciji sa ekspanzijom evropskih privreda omogućilo je  da Srbija, čak i tokom fiskalne konsolidacije ostvari rast. Međutim, taj rast je i dalje sporiji od  prosečnog rasta zemalja CIE, mada bi Srbija kao jedna od najmanje razvijenih zemalja u Evropi  trebalo da ostvaruje iznatprosečne stope rasta, kako bi nadoknadila istorijski zaostatak za zemljama srednje i Zapadne Evrope.  

Investicije su jedan od neophodnih faktora privrednog rasta. Ove godine imamo rast javnih investicija, imamo solidan priliv SDI, ali šta je sa domaćim privatnim investicijama? Može li se bez njih razvijati?

Ukupne investicije u Srbiji su i dalje male. Ove godine će iznositi oko 20 odsto BDP-a. Dugoročno održiv rast, od četiri, pet odsto godišnje zahteva investicije od bar 25 odsto BDP-a.  U okviru toga SDI mogu da iznose oko pet odsto BDP-a, javne investicije četiri–pet odsto, a ostalih 15-16 privatne investicije. One su sada na 10 odsto BDP-a i one najviše odstupaju od potrebnog nivoa. Ove godine su značajno porasle javne investicije, verovatno za 50 odsto u odnosu na prošlu godinu. Ali njihovo učešće u ukupnim investicijama je skromno, pa je i efekat tog rasta srazmerno mali. I strane investicije rastu za oko pet odsto, ali domaće privatne rastu za oko tri-četiri odsto. To znači da rastu približno istom brzinom kao i BDP, pa stoga njihov udeo u BDP-u neće biti povećan. Mada i javne i strane direktne investicije imaju važnu ulogu u rastu privrede, ipak su domaće privatne investicije presudne za snažan i dugoročno održiv rast privrede, a one su u Srbiji i dalje vrlo niske.

A od čega zavisi kolike će biti investicije i koliko će one biti efikasne?

Za povećanje privatnih investicija potrebno je da se u dužem periodu ostvaruje makroekonomska stabilnost, a to znači da imamo nisku i stabilnu inflaciju, relativno stabilan kurs, nizak fiskalni i spoljni deficit i drugo. Osim toga, država treba da izgradi dobru infrastrukturu, obezbedi obrazovanu radnu snagu. Za rast investicija važne su niske kamatne stope, ali i razvoj nebankarskih finansijskih institucija. Naravno, neophodno je da
se obezbede dobre institucije koje će svim učesnicima dati podjednake šanse, gde neće biti privilegovanih i diskriminisanih preduzeća i preduzetnika, a gde ne postoji rizik od eksproprijacije profita i svojine. Generalno, faktori koji su potrebni za povećanje privatnih investicija su skoro identični faktorima koji su neophodni za privredni rast. Što se tiče
efikasnosti investicija, ona prvenstveno zavisi od toga da li je u nekoj zemlji uspostavljen konkurentski ambijent. U uslovima konkurencije, privrednici kroz cene, kamatne stope, kurs, dobijaju informacije na osnovu kojih u proseku donose dobre odluke. U uslovima konkurencije dobre investicione odluke se nagrađuju profitima i povećanjem vrednosti
imovine, dok se loše kažnjavaju gubicima, a povremeno i bankrotom.

Pominjete već drugi put institucije. Kako se vama čini, da li napredujemo u razvoju institucija?

Prema različitim istraživanjima u kojima se procenjuje kvalitet institucija, Srbija je jedna od najslabije plasiranih zemalja u Evropi. U većini istraživanja slabije institucije od Srbije imaju samo Albanija i Bosna i Hercegovina, a u ponegde i Makedonija. Dodatni problem je u tome što u ovoj oblasti za razliku od nekih drugih, kao što su makroekonomska stabilnost ili izgradnja infrastrukture, nije bilo napretka prethodnih nekoliko godina. Ovo je posebno zabrinjavajuće zbog toga što bez dobrihinstitucija ne možemo da se nadamo dugoročnom privrednom napretku, o čemu svedoči dugotrajno iskustvo latinoameričkih zemalja. Razlozi za slabe institucije u Srbiji mogu se naći u brojnim istorijskim okolnostima, ali izostanak napretka tokom nekoliko poslednjih godina je odgovornost aktuelne vlasti. Postoji sve više dokaza da izgradnja dobrih institucije nije prioritet aktuelne vlasti. Umesto izgradnje institucija uspostavlja se partijska država, koja treba da obezbedi dugoročnu vlast aktuelne političke garniture, nezavisno od rezultata koje ostvaruju u oblasti ekonomije, zaštite nacionalnih interesa itd. Takva partijska država je nespojiva sa dobrim institucijama i pravnom državom.

Da li je to ono što zovu zarobljena država?

Da, zarobljena država je u funkciji određenih interesnih grupa koje su organizovane oko vladajuće stranke. Takva država je podređena parcijalnim privatnim interesima, umesto da podjednako služi svim društvenim slojevima. U takvim državama moguć je određeni ekonomski napredak u trajanju od nekoliko godina, ali se ne može računati na dugoročno održiv rast. Aktuelna vlast nastoji da ostvari rast privrede uz slabe institucije na taj način što za strane investitore i privilegovane domaće biznismene stvara naročito pogodne uslove poslovanja. Oni dobijaju subvencije i poslove sa državom, zaštićeni su od birokratskih procedura i samovolje vlasti, uključujući i reketiranje. Visoke strane
direktne investicije su posledica posebnih pogodnosti, koje strani investitori dobijaju u Srbiji, a ne toga da su opšti uslovi poslovanja u Srbiji dobri. Da su uslovi poslovanja u Srbiji dobri, to bi se odrazilo prvenstveno na rast domaćih privatnih investicija, a sada to nije slučaj.

Kad smo već kod lista, nedavno je objavljena Duing biznis lista Svetske banke na kojoj smo pali za pet mesta, ali i dalje smo na solidnom 48. mestu. Da li ta lista dobro odražava privredni ambijent u nekoj zemlji?

Mi na Duing biznis listi i dalje stojimo mnogo bolje nego na drugim važnim listama. Bolje smo plasirani tu nego na listi Svetskog ekonomskog foruma gde smo po konkurentnosti na 78. mestu u svetu. Ili ako gledamo listu Svetske banke, koja se odnosi na kvalitet upravljanja državom, koja se u Srbiji retko pominje, a na njoj smo na 103. mestu u svetu. Ona sadrži pokazatelje kao što su demokratičnost društva, odgovornost vlasti, efikasnost upravljanja, kvalitet institucija, borba protiv korupcije. Većina rang-lista kojima se ocenjuju uslovi poslovanja, privredni ambijent i slično, zasniva se na proceni stanja u određenoj oblasti, koju daju menadžeri, konsultanti itd . Duing biznis se razlikuje od drugih lista po
tome zato što je iz svake oblasti izabran konkretan merljiv i proverljiv kriterijum. Po tome ona deluje egzaktnije nego druge liste, ali to daje prostor državama da strateški reaguju i da se fokusiraju da ispune baš ono što vrednuje lista. Na primer, skrati se vreme za izdavanje građevinskih dozvola, a urbanističko planiranje nije uređeno, cveta nelegalna gradnja... Da nešto nije u redu sa tom listom, vidi se po tome što su Gruzija i Makedonija bolje plasirane od recimo Nemačke i Austrije.

Prethodne dve godine imamo tendenciju širenja spoljnotrgovinskog deficita. Uvoz raste brže od izvoza. Da li to može biti problem u budućnosti?

Ako bi potrajalo duže vremena mogao bi biti problem, čak i ako se deficit finansira stranim investicijama, kao što je slučaj kod nas. Kada je deficit finansiran neto SDI, raste strana imovina u zemlji koja je sada već vrlo visoka, oko 90 odsto srpskog BDP-a. Ta imovina generiše dohotke koji se povlače iz Srbije u vidu dividendi i kamata, a ponekad se povlači i kapital,što će u budućnosti uticati na povećanje deficita u tekućem bilansu. Sa takvom strategijom mi smo zavisni od kretanja na svetskom tržištu kapitala, koja su često turbulentna i ne zavise od nas. Ako bi se pojavila nova kriza ona bi mogla da nas pogodi tako što bi stranci prestali da finansiraju naš spoljni deficit, slično kao što se to dogodilo 2009. i 2010.godine. Direktne posledice toga bi bile pad ukupnih investicija, pritisci na
slabljenje dinara i trošenje deviznih rezervi, a krajnji rezultat bi bio pad privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Da li je povećanje deficita tekućeg bilansa nužna posledica rasta privrede?

Netačan je stav nekih domaćih ekonomista da kada privreda raste to mora da dovede do povećanja spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućeg računa platnog bilansa. To je tačno samo ako je rast baziran na domaćoj tekućoj tražnji. Ako rast dolazi od investicija i izvoza, onda je moguć i suficit. Ima dosta evropskih zemalja koje beleže veći rast od nas, a koje
imaju manje deficite ili čak suficite u razmeni sa svetom. Deficit od šest odsto BDP-a za zemlju veličine Srbije je prevelik. Naš cilj treba da bude ravnoteža, pa čak i suficit u tekućem platnom bilansu.

Da li to povećanje deficita posledica aprecijacije dinara?

Aprecijacija dinara značajno utiče na rast spoljnih deficita, mada to nije jedini uzrok njegovog rasta. Pitanje je zašto je dinar jačao? Pritisak je dolazio od priliva stranog kapitala. Ove godine NBS je pokazala da to može da se kontroliše. Prethodnih godina se nije trudila, jer je politički vrlo popularno kada dinar jača. Jačanje dinara povećava kupovnu moć, povećava plate i penzije i to građani podržavaju, ali to je kratkoročno razmišljanje, jer tako domaći proizvodi postaju manje privlačni od uvoznih, teže izvozimo. To ne utiče toliko na multinacionalne kompanije, ali pogađa izvozna mala i srednja preduzeća koja rade na ivici rentabilnosti i kojima promena kursa za nekoliko procenata može učiniti posao
rentabilnim ili ne.

Vlada se sada u novembru odlučila da ukine zakon o smanjenju penzija i istovremeno da penzije do 34.000 dinara poveća za pet odsto, a da veće penzije ne dobiju nikakvo povećanje. Fiskalni savet smatra da to nije u skladu sa principima, pa i zakonima. Od predstavnika države čuli smo da je bilo nužno da se smanje razlike između najvećih i najnižih penzija. Šta vi mislite?

To što je država uradila je bilansno održivo, moguće je toliko sredstava odvojiti za povećanje penzija, a da se ne dovede u pitanje održivost fiskalne politike. Drugo je pitanje usklađenosti te politike sa opštim penzijskim zakonima u Srbiji. Naš sistem je zasnovan na Bizmarkovom modelu gde je visina penzija proporcionalna uplaćenim doprinosima. U
tom sistemu nisu primerene proizvoljne, ad hok promene, kojima se vrši preraspodela od jednih ka drugim penzionerima. U okviru ovog sistema određene preraspodele su moguće, ali bi one trebalo da se ostvare kroz sistemske zakone, a njima bi trebalo da prethodi temeljna javna i stručna rasprava. U sistemu koji postoji u Srbiji, nedopustivo je da se odlukama Vlade menjaju odnosi između uplaćenih doprinosa i penzija.

Od početka sledeće godine trebalo da stupe na snagu zakoni koji uređuju plate u javnom sektoru i platne razrede, ali je to odloženo za 2020. Ta reforma se priprema već nekoliko godina, ali bez efekata za sada. Zbog čega je to toliko teško sprovesti?

To je objektivno krupan i komplikovan zadatak zbog velikog broja raznovrsnih poslova u javnom sektoru. Međutim, država je ušla u ovaj posao pre nekoliko godina i trebalo je do sada da bude završen. Izgleda da je bilo lutanja i različitih viđenja u kom pravcu treba ići. Verovatno ima i velikih otpora kod različitih interesnih grupa koje su protiv uvođenja reda
u sistem plata u javnom sektoru. Neki delovi javnog sektora su uspeli da se izbore za bolji položaj nego što to odgovara objektivnim kriterijumima, pa bi uvođenje platnih razreda značilo da će u nekoliko narednih godina oni imati stagnaciju ili sporiji rast plata. Tu se radi o bezbednosnim službama i slično. Očigledno da Vlada još uvek nije spremna da ispravi te disparitete. 

Imamo najave da će u narednoj godini baš bezbednosne službe imati najveći rast plata.

To znači da se udaljavamo od pariteta koje je trebalo da donese reforma. Pravi sistem vrednosti koji dominira u Vladi se otkriva kroz odluke ipostupke, a ne kroz deklarativna opredeljenja. 

Na početku ste spomenuli reforme javnih preduzeća koje treba sprovesti. Javna preduzeća su toliko dugo problem, donošeni su zakoni, pokušavana korporativizacija, ali i dalje nema značajnog efekta. Zašto?

Postoji pritisak da se nešto uradi u toj oblasti, od MMF-a i EU, ali ipak potrebna je unutrašnja politička volja, jer niko spolja ne može da nas natera da uradimo tako složenu reformu. Otpori za te reforme dolaze od nekoliko interesnih grupa. Recimo od strane vladajuće stranke kojoj su takva preduzeća važna za partijsko zapošljavanje, za finansiranje preduzeća bliskih vlasti, a potom i same stranke i slično. Drugi su sindikati
koji su se izborili za povoljne položaje zaposlenih u okviru nekih od javnih preduzeća. Mislim da je sada lakše sprovesti ove reforme nego ranije, pre svega zbog nešto bolje situacije na domaćem i evropskom tržištu radne snage. Konačno, postoji deo privilegovanih privatnih preduzeća koja posluju sa javnim preduzećima. Građani koji su istovremeno i birači, protive se povećanju cena struje. Ipak, postepeno povećanje cena je
neophodno jer sa postojećim cenama EPS ne može dovoljno da investira, čak i ako se u njemu sprovedu sve neophodne reforme.


Ekonomski rezultati i propaganda

Često možemo da čujemo kako su neki ekonomski rezultati Vlade najbolji u Evropi, ili najbolji u modernoj istoriji Srbije. Kako vama to izgleda?

Postoji tendencija snažnog falsifikovanja tekućih ekonomskih kretanja, kao i istorijskih ekonomskih kretanja. Tu se ne radi o reviziji ekonomske istorije, u smislu da se pronalaze novi dokazi i činjenice, već o običnom falsifikovanju prošlosti. Sada se kao glavni problem zašto Srbija zaostaje za regionom navodi pljačkaška privatizacija, a ne recimo sankcije tokom 90-ih, bombardovanje i hiperinflacija. Privatizacija u Srbiji je bila podjednako neuspešna kao i u drugim zemljama, Centralne Evrope, ali su te zemlje sada duplo razvijenije od Srbije. Očigledno je da se želi izbrisati odgovornost za privredni slom 90-ih, kao i njegov uticaj na istorijsko zaostajanje privrede Srbije. Manipulacije pri tumačenju statističkih podataka koje se odnose na tekuća privreda kretanja su gotovo svakodnevne. Kada se ostvare prosečni ekonomski rezultati kao što je privredni rast ove godine, to se predstavljakao najveći rast u Evropi, ili kao najveći u novijoj istoriji, a mi smo od
2001. do 2008. imali prosečan godišnji rast od šest odsto. Pretkrizni rast je imao slabosti zbog velikih deficita, ali i sadašnji je praćen visokim spoljnim deficitom. Slično tome, pad nezaposlenosti se predstavlja kao veliki uspeh vlasti, mada je ona velikim delom posledica odlaska ljudi u inostranstvo, što se nikako ne može smatrati uspehom. Generalno, uticaj
povoljnih međunarodnih okolnosti na privredu Srbije, kao što su pad kamatnih stopa, velika ponuda jeftinog kapitala, ili rast tražnje u evropskim zemljama, ignoriše se i pripisuje politici Vlade, dok se uticaj nepovoljnih okolnosti kao što su suša ili poplave preuveličavaju.
Manipulacije pri tumačenju statističkih podataka i povremeno navođenje netačnih podataka bi se moglo tumačiti kao deo ne baš poštene, ali ipak regularne političke borbe, samo pod uslovom da su najširoj javnosti podjednako dostupni i drugačija tumačenja i tačni podaci. Međutim, zbog snažne medijske dominacije aktualne vlasti to nije slučaj, pa su najvećem delu javnosti dostupni samo zvanična tumačenja i podaci. Stoga se
postavlja pitanje u kojoj meri je moguće funkcionisanje demokratskog društva ako građanima nisu dostupne realne informacije o stanju u privredi i društvu? Ako su informacije na osnovu kojih se ocenjuje stanje i privredi i društvu iskrivljene, tada ni glasanje ljudi na izborima nije realno.
pošaljite komentar

Nema komentara