Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Partijska i pravna država ne mogu zajedno

  • Broj 56, decembar 2018.

  • Miloš Obradović

  • 0

Nakon što je posle tri godine fiskalne konsolidacije proglašeno da smo izašli iz krize, sledeći zadatak je dostići snažan privredni rast i to u dužem roku. O tome šta je potrebno za to i da li je dugoročni privredni rast moguć u društvima u kojima je interes pojedinih grupa iznad interesa društva, govori Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu i glavni urednik izdanja Kvartalni monitor

Za dugoročno održiv i snažan privredni rast potrebno je trajno održanje makroekonomske stabilnosti, ali i napredak u strukturnim reformama koje su u prethodnim godinama stagnirale. Strukturne reforme se pre svega odnose na javna preduzeća, ali i na državnu upravu, pravosuđe, obrazovni, zdravstveni i penzijski sistem. Kada su u pitanju javna preduzeća, prvi korak je da se partijska kontrola nad njima zameni državnom, a potom da se ona oslobode kvazifiskalnih funkcija kao što su neekonomske cene nekih proizvoda, subvencije potrošača, tolerisanje neplaćanja usluga i drugo. Reforma obrazovnog sistema treba na svim nivoima, od majstora do istraživača, da obezbedi znanja i veštine koje će biti međunarodno konkurentne. Za rast privrede je važno da se nastavi izgradnja infrastrukture jer se time smanjuju troškovi poslovanja i unapređuje konkurentnost privrede. Nakon toga sledi najvažniji posao, izgradnja modernih institucija koje su primerene savremenoj tržišnoj privredi. To znači da se uspostavi ravnopravnost svih učesnika u privredi, kao i da se obezbedi efikasnija zaštita ugovora i svojine. Za dobre institucije ključno je da se izgradi državna uprava i pravosuđe u kojima će kompetentnost, posvećenost i poštenje biti iznad partijske lojalnosti. Bolje institucije su preduslov za dugoročni rast privrede, a u njima Srbija nije ostvarivala napredak u dužem vremenskom periodu, kaže Arsić. 

U vlasti ističu da je privredni rast Srbije ove godine, koji će biti preko četiri odsto, među najvećima u Evropi. Hajde da stavimo to u kontekst privrednog rasta regiona, recimo Centralne i Istočne Evrope. Gde se stvarno nalazimo?

Ako gledamo samo ovu godinu, privredni rast će biti 4,2 odsto, što su istraživači Kvartalnog monitora prognozirali pre godinu dana. Ovaj rast će biti na nivou prosečne stope rasta u 11 zemalja CIE koje su članice EU. Već sada je izvesno da će bar tri zemlje imati brži rast od Srbije. To su Poljska, Mađarska i Letonija, dok će nekoliko zemalja, kao što su Slovenija, Slovačka i Rumunija,  imati sličan rast kao i mi. Prema tome, ne može se nikako govoriti o nekom spektakularnom rastu privrede Srbije u ovoj godini. Dodatna slabost ovogodišnjeg  rasta privrede Srbije je u tome što je on jednim delom rezultat jednokratnih faktora, odnosno oporavka privrede od prošlogodišnje suše i problema u EPS. Da nije tih jednokratnih faktora, rast bi iznosio oko 3,3 odsto, što je znatno slabije od proseka zemalja CIE. Osim toga, u drugoj polovini ove godine privreda Srbije usporava rast, što je u skladu na našom prognozom da će se u narednoj godini ostvariti rast između 3,5 i četiri odsto.  Rast privrede Srbiji u odnosu na okruženje je još slabiji kada posmatramo duži vremenski period od pet ili 10 godina. U prethodnih 10 godina privreda Srbije se zajedno sa Slovenijom i Hrvatskom nalazi u grupi zemalja CIE, koje su najsporije rasle. Međutim, nije isto kada privreda Slovenije stagnira sa zaradama od 1.000 evra i Srbija sa platama od oko 400 evra. Prethodna decenija je za privredu Srbije u velikoj meri izgubljena, što se vidi po kretanju prosečnih zarada. Uoči krize zarade su bile 400 evra, a sada nakon 10 godina su dostigle tek 420 evra. Mada se sadašnje zarade isplaćuju iz realnijih izvora nego u pretkriznom periodu, njihov rast za samo 20 evra u periodu od 10 godina je porazan rezultat.
 
Otkud toliko zaostajanje u privrednom rastu u poslednjoj deceniji, jer svetska kriza je sve pogodila?

Za razliku od drugih zemalja CIE, Srbija je ušla u krizu sa nezavršenom tranzicijom, nije završila čak ni privatizaciju. Osim toga, Srbija je ušla je u krizu sa velikim unutrašnjim i spoljnim neravnotežama, zbog čega je negativni uticaj svetske krize bio snažniji nego u slučaju drugih zemalja. Investicije su dominantno finansirane stranim kapitalom, pa je naglo smanjenje priliva stranih investicija i kredita na početku krize značilo i veliki pad ukupnih investicija, a time i višegodišnju stagnaciju privrede. Osim toga, fiskalni deficit je bio vrlo visok, što je imalo za posledicu snažan rast javnog duga. U periodu 2008-2012. Vlada je bila previše fragmentirana i slaba da bi donosila teške i nepopularne odluke, dok su u periodu 2012-2014. izbegavane nepopularne mere, kako bi se aktuelna vlast učvrstila. Kao rezultat toga javni dug je u periodu vlade Demokratske stranke, SPS i G17+ porastao za skoro sedam milijardi evra, da bi u toku prve dve godina vlasti SNS i SPS dug porastao za čak 10 milijardi evra. Stoga je Srbija tokom 2014. godine bila suočena sa realnom mogućnošću bankrota, što sigurno nije dobar ambijent za investicije i privredni rast. Ozbiljne mere za uspostavljanje makroekonomske stabilnosti su sprovedene tek krajem 2014. godine. Uspostavljanje makroekonomske stabilnosti u kombinaciji sa ekspanzijom evropskih privreda omogućilo je  da Srbija, čak i tokom fiskalne konsolidacije ostvari rast. Međutim, taj rast je i dalje sporiji od  prosečnog rasta zemalja CIE, mada bi Srbija kao jedna od najmanje razvijenih zemalja u Evropi  trebalo da ostvaruje iznatprosečne stope rasta, kako bi nadoknadila istorijski zaostatak za zemljama srednje i Zapadne Evrope.  

Investicije su jedan od neophodnih faktora privrednog rasta. Ove godine imamo rast javnih investicija, imamo solidan priliv SDI, ali šta je sa domaćim privatnim investicijama? Može li se bez njih razvijati?

Ukupne investicije u Srbiji su i dalje male. Ove godine će iznositi oko 20 odsto BDP-a. Dugoročno održiv rast, od četiri, pet odsto godišnje zahteva investicije od bar 25 odsto BDP-a.  U okviru toga SDI mogu da iznose oko pet odsto BDP-a, javne investicije četiri–pet odsto, a ostalih 15-16 privatne investicije. One su sada na 10 odsto BDP-a i one najviše odstupaju od potrebnog nivoa. Ove godine su značajno porasle javne investicije, verovatno za 50 odsto u odnosu na prošlu godinu. Ali njihovo učešće u ukupnim investicijama je skromno, pa je i efekat tog rasta srazmerno mali. I strane investicije rastu za oko pet odsto, ali domaće privatne rastu za oko tri-četiri odsto. To znači da rastu približno istom brzinom kao i BDP, pa stoga njihov udeo u BDP-u neće biti povećan. Mada i javne i strane direktne investicije imaju važnu ulogu u rastu privrede, ipak su domaće privatne investicije presudne za snažan i dugoročno održiv rast privrede, a one su u Srbiji i dalje vrlo niske.

Nastavak teksta možete pročitati u 56. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara