Mirko Topalski, osnivač firme Eipix iz Novog Sada

Počeli bez novca, ne bi ponovo

  • Broj 16, decembar 2014.

  • 0

Kad se najavljuje dolazak velikih internacionalnih IT kompanija, što sigurno lepo zvuči u političkom govoru, uglavnom ne znači da će biti otvaranja novih radnih mesta, već uništavanje postojećih domaćih kompanija i uzimanje njihovih stručnjaka, jer postoji opšta nestašica IT kadra u svetu


Novca nisu imali uopšte kad su počeli kao grupa entuzijasta da rade na svom prvom projektu pre devet godina. Njihov jedini kapital bio je u računarima, stolovima i stolicama. U početku su zapravo koristili svoje računare od kuće.

Stan koji je nasledio postala je njegova kancelarija i Mirko Topalski, osnivač firme Eipix iz Novog Sada, koja se bavi razvojem video-igara, kaže da je dugo vremena živeo praktično u kancelariji.

Danas, njegova firma postala je prepoznatljiva na tržištu video-igrica i za sada "high score” zaposlenih iznosi oko 200 ljudi, računajući i spoljne saradnike. I njihovu igru odigra, odnosno skine na svoj računar, mobilni telefon ili tablet u toku njenog prodajnog veka, što je uobičajeno tri godine, između 500.000 i dva miliona ljudi. Naravno, nije svako od ovih igrača i kupac, ali svakako jedan broj igrača koji skinu igru odluči da je i kupi, kaže Mirko. Trenutno imaju 22 igre na tržištu i planiraju još toliko da naprave u sledećoj godini.

Nova ekonomija: Spojili ste posao i zabavu, što bi mnogi mladi ljudi želeli. Ipak, tržište nije nimalo nalik vašim bajkovitim video-igricama. Šta je najteže u vašem poslu - smisliti dobro ideju ili je plasirati?
Mirko Topalski: Mislim da se dosta toga promenilo od trenutka kad smo mi počeli da se bavimo razvojem igara. Ne sećam se tačno kada sam registrovao svoju prvu firmu, ali sam sa drugarima počeo svoj projekat iz entuzijazma pre devet godina, a tada sam imao 23 godine. Igre koje razvijamo pripadaju kategoriji "casual” i te igre igraju ljudi koji nisu profesionalni korisnici računara i žele da se brzo i jednostavno zabave. Uglavnom su to stariji ljudi. Inače, žanr koji najčešće pravimo jeste HOPA (hidden object puzzle adventure) u slobodnom prevodu "igra skrivenih objekata”. Danas, mogu da kažem da se u ovoj oblasti dešava isto što i u muzičkoj industriji. Dakle, postalo je neuporedivo lakše napraviti igru, jer postoje besplatne tehnologije koje znatno ubrzavaju i pojednostavljuju razvoj igara. To je dovelo do toga da svako može da napravi igru, što je izazvalo prezasićenje tržišta.  Da bi se napravila igra nekada je bilo potrebno 80 odsto rada, dok su 20 odsto činili marketing i prodaja. Danas je nažalost obrnuto. Svako ko hoće da uđe amaterski u razvoj igara, može to da uradi lakše nego ikada. Onaj ko od toga želi da živi, predlažem da uradi ozbiljno istraživanje, koje je opet lakše uraditi nego ikada dosad  putem interneta i knjiga koje su dostupne, čak i u Srbiji. Ali, neka budu uvereni da je šansa za uspeh bez znanja i novca za marketing i "user acquisition” gotovo nepostojeća. Takođe bih napomenuo da pravljenje igara jeste znatno zabavnije od drugih poslova, ali je isto tako izuzetno teško. Mislim da je stopa prekovremenog rada najveća baš u ovoj industriji, kao i tzv. "crunch time” kada se bukvalno danima ne ide kući dok se ne isporuči projekat. I spavanje u kancelariji je sigurno nešto što su svi uspešni "game developeri” iskusili barem jednom.

NE: Danas je vaša kompanija prepoznatljiva na tržištu u oblasti internet-preduzetništva i elektronske zabave. Mnoge start up kompanije ne izdrže ni godinu dana na tržištu, kako ste vi uspeli bez novca?
M. Topalski: Ne znam odgovor na ovo pitanje. Svakako je bilo momenata kada smo želeli da odustanemo, odnosno kada je izgledalo kao da je firma propala, ali nekako smo se izvlačili svaki put. Novac ili novi posao su uvek stizali u poslednjem trenutku. Neki članovi tima jesu odustali i to nastavlja da se dešava i danas, što je normalno. Ne bih to nikako koristio kao kompliment, ali verujem da nismo odustali zbog svoje tvrdoglavosti i gladi. Koristim reč glad, jer je to reč koju koriste naši američki partneri kada nas opisuju. Naravno, misli se na glad za životom i uspehom. Nije svako ovoliko gladan, a često promene u životu ljudi, kao što je formiranje porodice, znaju da preusmere prioritete, pa zbog toga ljudi i lakše odustaju. Kada smo počeli, mi zapravo nismo imali novca uopšte. Da li to znači da je premisa koja glasi - početni kapital je potreban za svaki posao pogrešna, ili je ovo izuzetak, nisam siguran. Mi smo se okupili kao grupa entuzijasta. Naravno, u tom momentu reč "starup” u Srbiji nije ništa značila. To je možda bio malo ekstreman primer "bootstrapping-a” (pokretanje posla iz sopstvenog kapitala, bez spoljnih izvora finansiranja). Da danas osnivam novu kompaniju, gotovo sigurno ne bih tako radio. Inače, po struci sam diplomirani dizajner zvuka (Akademija umetnosti Novi Sad), ali se tim poslom ne bavim već neko vreme.



Nastavak teksta možete pročitati u šesnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara