12 pitanja za Nemanju Nenadića

Politička volja bez institucija je opasna

  • Broj 10, maj 2014.

  • Vesna Damjanić Branković

  • 0

Jedan od šest zadataka koji čekaju novu vladu jeste borba protiv korupcije. Imajući u vidu da je u poslednjih  godinu i po dana to bila, čini se, lična misija lidera Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića, da li očekujete da će ta borba da se nastavi jednakim ili čak i većim intenzitetom?


 Veoma je teško prognozirati jer kao i u drugim poljima, gde su najavljene teške i bolne reforme, nema konkretnih mera koje će biti donete kako bi borba protiv korupcije bila efikasnija. Pre dve godine tadašnja vlada je predstavila svoj koalicioni sporazum, koji je predviđao pojedine mere u borbi protiv korupcije, ali ni tada nisu bile dovoljno razrađene. Videli smo pokretanje postupaka koji su bili zaostali iz prethodnog perioda i sve to je očigledno činjeno zahvaljujući, najblaže rečeno, podsticajima izvršne vlasti, odnosno Aleksandra Vučića kao koordinatora službi bezbednosti i ujedno koordinatora Vlade za borbu protiv korupcije. To je represivna strana borbe protiv korupcije kod koje je očigledno bilo  promena. Problem je što ni u jednom trenutku nije bila sistemskog karaktera. Ništa se nije promenilo u ustrojstvu pravosudnih organa, nije bilo čak ni personalnih  promena. Jedino što smo imali na delu jeste, uslovno rečeno, novi mehanizam političkog uticaja koji je očigledno išao u pravcu da se neke istrage sprovedu, a ranije je verovatno taj politički uticaj išao u pravcu da se one ne sprovode, ili da se zaustave. Čitava ta atmosfera  doprinela je i smanjenju korupcije na neki način. Došlo se u situaciju da ima više straha i  neizvesnosti kod onih koji su u prilici da zloupotrebe položaj. Oni sada ispituju teren, čekaju da vide dokle mogu da idu. Ta atmosfera nesigurnosti dolazi nakon poteza Aleksandra Vučića i to je pozitivan efekat.

A šta bi bio negativan efekat?

Većina poteza nije rađena institucionalno ili to što institucionalni aranžman dolazi post festum - kada se realizuje nešto što je očigledno bio plod političke volje. To je opasno, ne samo zato što se navodi da je neka vrsta političkog progona, može biti opasno i sa stanovišta valjanosti istraga i suđenja. Da li su svi dokazi prikupljeni prema zakonu, da li su prikupljeni od strane ovlašćenih organa, ili je u  tome učestvovao neko ko ne bi smeo? Na strani prevencije, bilo je problema. Donet je novi zakon o javnim  nabavkama, koji je dao neka dobra rešenja, ali se ne primenjuje u potpunosti. Imali smo Zakon o  javnim preduzećima koji se pokazao kao potpuni neuspeh, i konačno  -  imamo nastavak  loše prakse kada je reč o političkim postavljenjima u  javnim službama i javnim preduzećima, kao i velike netransparentnosti u pogledu donošenja odluka, posebno kad je reč o saradnji sa stranim investitorima.

A uz sve to imamo utisak u javnosti da je korupcije manje. Da li je to zato što se o njoj više priča, što su hapšenja svakodnevna, ili ima konkretnih efekata u praksi?

Indeks percepcije korupcije Transparentnosti pokazuje da se korupcija blago smanjila. To je, ipak, samo percepcija. Sve i da je percepcija idealna, to nije nešto što je presudno. Presudan je realan učinak na  terenu – da li je korupcije zaista manje, da li se više istražuje ili ne. Istraživanja su pokazala da postoji veće poverenje građana u to da se situacija razvija u dobrom pravcu i da Vlada dobro radi posao. Međutim, ona pitanja koja se tiču podmićivanja po konkretnim oblastima, pokazala su da uopšte nema bitnih promena nabolje.

4. Koje su to slabe tačke za korupciju?

Zdravstvo, pravosuđe, policija...  U zavisnosti od toga koga pitate, takav ćete i odgovor da dobijete gde je korupcije najviše. Naravno da će ljudi isticati najviše zdravstvo, jer sa njim se najveći broj građana i susreće. Tu, na terenu, stanje se veoma malo menjalo u dužem periodu.

Nastavak teksta možete pročitati u desetom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara