Da li su subvencije dobar način za privlačenje investitora

Politički poeni o državnom trošku

  • Broj 61, jun 2019.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Paradoksalno je da možemo da imamo veći uvid u državnu pomoć za snimanje filmova i TV serija, nego za investicije u privredi. Do sada nismo dobili informacije koliko je državnog novca potrošeno za ove namene i koji su konkretni postignuti rezultati

Subvencije stranim investitorima su praksa koja je počela 2006. godine. One su se odobravale odlukama Vlade preko Agencije za podsticanje stranih investicija (SIEPA), u iznosu od 4.000 do 10.000 evra po radnom mestu. Idejni tvorac tog koncepta bio je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, a SIEPA se kao javna agencija nalazila pod okriljem Ministarstva finansija iako je bilo logično da se, s obzirom na delokrug rada, nalazi pri Ministarstvu privrede. 
U prvim godinama nije postojala adekvatna zakonska regulativa po kojoj bi se dodeljivale subvencije. Odlukama Vlade određivano je koliko će se novca izdvajati; jasni kriterijumi nisu postojali, već je pomoć određivana ad-hok; nije postojao nikakav kontrolni mehanizam za subvencije. Na kraju se sve rešavalo zaključcima Vlade; eklatantan primer je slučaj davanja najveće subvencije u istoriji Srbije za FIAT u Kragujevcu.

SSP uvodi pravila o kontroli državne pomoći

Tek će 2009. godine, usled obaveze koje je Srbija prihvatila u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (član 73 SSP-a koji definiše pravila u toj oblasti) godine biti donet Zakon o kontroli državne pomoći koji će početi da se primenjuje od 1. 1. 2010. godine. Inače, pomoć FIAT-u kao da je bila tempirana tako da se izbegne primena zakona; ugovor je potpisan i stupio je na snagu krajem 2009. godine.
Na osnovu tog zakona formirana je Komisija za kontrolu državne pomoći, kao organ Ministarstva finansija. U tom trenutku veliki pomak je bio što je Komisija odluke o odobravanju državne pomoći javno objavljivala na sajtu sa obrazloženjima, pa je stručna javnost mogla steći uvid u dodeljene subvencije u svakom konkretnom slučaju.

S obzirom na to da je Srbija pokrenula pregovore o priključenju EU, kao i da su istekli prelazni rokovi predviđeni SSP-om, pitanje državne pomoći više nije samo interna stvar Srbije, već davanja prate i službe Evropske unije. To se pokazalo kada je država u poslednjem trenutku, krajem 2014. godine, dodelila pomoć smederevskoj železari (pre ulaska kineskog Hestila), jer po SSP-u, posle 1. 2. 2015. godine pomoć u industriji čelika nije više bila dozvoljena. Da stvari nisu nimalo naivne, govori činjenica da su evropski proizvođači čelika pokrenuli postupke protiv Srbije i železare pred Evropskom komisijom. Zahtev je na našu sreću odbijen, ali je postojala mogućnost da u suprotnom slučaju železara, odnosno novi vlasnik, bude obavezna da vrati državnu pomoć koju je primila. 

Problemi su nastupili i kada je Mlađan Dinkić „dodelio" posebnu pomoć za FIAT u Kragujevcu, kako bi kompanija odobravala određene popuste za prodaju automobila u Srbiji. Na reakciju Evropske komisije država je morala da povuče odgovarajuću uredbu (doduše, državna pomoć je „preformulisana" kao podrška otvaranju novih radnih mesta, pa je FIAT i dalje odobravao popuste). Po SSP-u, nije dozvoljeno odobravati pomoć koja će narušiti uslove na tržištu, a to je upravo uradila Vlada na inicijativu Mlađana Dinkića i zato je država dobila packe od EU.

Koliko je Komisija samostalna?

Naravno, postavlja se i krajnje logično pitanje da li je Komisija koja je sastavni deo Ministarstva finansija dovoljno samostalna da može da „odbije" zahtev za dodeljivanje državne pomoći (subvencija), odnosno, da li je  podložna političkim pritiscima? Samostalnost Komisije se predviđa po članu 73. SSP-a, ali za nju ne postoje odgovarajuće instuticionalne pretpostavke u zakonu. Činjenica da se Komisija nalazi pod okriljem Ministarstva finansija, da nema svoju stručnu službu, prostorije i budžetsku liniju, već da je deo ministarstva, ukazuje da to ne postoji institucionalna nezavisnost. Iako su članovi nominalno nezavisni u radu (pet članova se bira na pet godina), oni predstavljaju različite organe državne vlasti (ministarstva finansija, privrede, saobraćaja, zaštite životne sredine i Komisija za zaštitu konkurencije); prvi predsednik je bio istovremeno i pomoćnik ministra finansija. Takav položaj Komisije ne bi se reklo da je slučajan; nije se želelo da neki nezavisni organ može da blokira političku volju vrha vlasti.

U praksi je Komisija tokom vremena više puta menjala stavove o pojedinim pitanjima, po svemu sudeći usled političkih pritisaka da se određene, unapred dogovorene, subvencije odobre.

Rad Komisije dodatno komplikuje činjenica da se Uredba o pravilima državne pomoći menjala bukvalno svake godine, a 2013. godine čak dva puta.
Šta govori činjenica da do sada nijedna državna pomoć nije odbijena? Ili da ni u jednom jedinom slučaju Komisija nije donela odluku o vraćanju nezakonito dodeljene državne pomoći.

Da li to znači da se striktno poštuju propisi o državnoj pomoći ili je u pitanju jednostavno „provlačenje" subvencija preko „kaučuk" paragrafa i nakaradnih tumačenja i menjanja prakse Komisije s vremena na vreme?

Dešavalo se i da se subvencija dodeli i isplati, pa da se tek posle nekoliko godina predmet pojavi pred Komisijom, koja je onda post festum odobravala te aranžmane.
Na nedovoljno jasno definisan položaj Komisije reagovala je i Evropska unija, koja je u izveštaju za 2015. godinu napomenula da je potrebno da se dodatno osamostali.

Komisija sama sebe izuzima od kontrole subvencija

Ozbiljnija javna polemika o svrsishodnosti i arbitrarnosti subvencija stranim investitorima počela je 2016. godine. Verovatno usled salve javnih kritika zbog davanja ogromnih sredstava u pojedinim slučajevima, odlučeno je da se obustavi javno objavljivanje odluka Komisije. 

Tako je u februaru 2017. godine Komisija donela rešenje da je Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija usklađena sa Uredbom o pravilima za dodelu državne pomoći, te da se nacrti odluka uopšte više ne moraju dostavljati Komisiji na odlučivanje! A pošto nisu dostavljane odluke, nisu ni objavljivana rešenja Komisije. A to je bio upravo jedini način da javnost dobije precizne informacije o načinu i visini subvencija koje vlast dodeljuje investitorima.
Tako je javnost ostala bez podataka o državnoj pomoći, odnosno od tada se na sajtu Komisije objavljuju samo odluke o državnoj pomoći kada lokalne samouprave daju građevinsko zemljište investitorima, ali ne i odluke o dodeli pomoći iz republičkog budžeta. 
Paradoksalno je da možemo da imamo veći uvid u državnu pomoć za snimanje filmova i TV serija, nego za investicije u privredi.

Stalna promena propisa o subvencijama

Subvencije su 2006. godine bile regulisane posebnim uredbama, koje su se menjale maltene svake godine, a ponekad i više puta godišnje.
Pored toga, menjao se i zakonski okvir, pa je umesto agencije SIEPA 2015. godine formirana Razvojna agencije Srbije - RAS. To je iskorišćeno i za otpuštanje zaposlenih bez mnogo pardona.
Stalne promene kriterijuma po kojima se odobravaju subvencije govore o političkom voluntarizmu i krajnje nepredvidivoj državnoj politici. Utisak je da se uredbe prilagođavaju pojedinim investitorima, odnosno, da „veliki" ulagači mogu da postignu čak i izmene propisa.

To otvara i pitanje o ovlašćenjima „pregovarača" sa strane naše države, koji kao da mogu i da ugovore subvencije i izmene zakonskih akata u pojedinim slučajevima. A čim za tako nešto postoje mogućnosti, to otvara prostor i potencijalne korupcije prilikom ugovaranja tih subvencija koje iznose i po više miliona evra, a ponekad i više desetina miliona evra. 

SIEPA kao političko oruđe 

Politika subvencija od početka je bila političko oruđe Mlađana Dinkića, koji je forsirao dodeljivanje subvencija upravo u sredinama gde na vlasti bili „lokalni šerifi" iz njegove stranke. Stranka Ujedinjenih regiona Srbije - URS koristila je zapošljavanje radnika uz subvencije kao politički adut.
U izbornoj kampanji su se stalno vrteli spotovi sa nazivima kompanija koje su dobile velike državne subvencije i gradovima gde su te „investicije". U skoro svim tim sredinama „lokalni bosovi" su bili funkcioneri URS-a.

Da su subvencije bile namerno i bez puno rezona usmeravane u gradove gde su na vlasti bili funkcioneri URS-a, pokazuje i primer iz 2011. godine, kada je zbog „otimanja" Gorenja iz Valjeva i „usmeravanja" investicije ka Zaječaru došlo do javnog sukoba između Dinkića i Slobodana Ilića, državnog sekretara u Ministarstvu finansija iz DS (poreklom iz Valjeva). Pukla je bruka, a ispostavilo se da su pored subvencija od 10.000 evra po zaposlenom Gorenju obećane i dodatne pogodnosti oko infrastrukture u Zaječaru, iako je u Valjevu Gorenje imalo već uhodane pogone. Afera oko Gorenja odlično je pokazala političku prirodu ovih subvencija; odnosno, da se subvencije koriste za promociju „podobnih" lokalnih vlasti. Takođe, videlo se i da pored „zvaničnih" 10.000 evra po radnom mestu, država plaća i dodatna, ne mala sredstva preko ulaganja u infrastrukturu i druge pogodnosti.

Subvencije ostaju kao političko oružje

Ni dolazak na vlast Aleksandra Vučića nije doveo do promene politike subvencionisanja. Čak i kada je Dinkić uklonjen iz vlasti, subvencionisanje se nastavilo bez ikakvih promena.

Vućić je čak krenuo u licitiranje sa subvencijama, koristeći floskule da će Srbija svakom investitoru dati makar 5% više nego što može da dobije u okruženju (ne vodeći računa da li bi se tako kršili propisi o državnoj pomoći na koje se Srbija obavezala SSP-om). Investitori su javno pozivani da donesu ponude iz okruženja, navodeći da će Srbija uvek dati više.

Svaka „investicija" praćena je obimnom medijskom propagandom; Vučić se slika i prilikom polaganja kamena temeljca kao i prilikom otvaranja fabrika, uz dovođenje „narodnih masa" autobusima. Bilo je čak i primera da se investicije nisu ni realizovale, iako su gromoglasno „otvarani" radovi na lokacijama.
U okviru kabineta premijera formiran je poseban „delivery unit" koji se bavi samo privlačenjem stranih investitora pomoću subvencija. Na čelu te „jedinice" nalazi se Nikola Cicmil.
Jedina suštinska razlika u odnosu na Dinkićevo doba je u tome da je Dinkić favorizovao mali broj gradova u Srbiji u kojima su njegovi puleni na vlasti. Kako Srpska napredna stranka kontroliše maltene sve opštine, više nema posebne protekcije samo za „njihove" opštine, pa se tako skandali kao uterivanje Gorenja u Zaječar više ne dešavaju.

100 milijardi dinara subvencija 2019. godine

Ukupne subvencije u budžetu za 2019. godinu su nešto iznad 100 milijardi dinara. Od toga, najveći korisnici su poljoprivreda sa 41,5 milijardi dinara i železnica sa 14,6 milijardi. Ti rashodi su uobičajeni i u drugim državama, odnosno u EU se značajno subvencionišu i poljoprivreda i železnica i to u znatno višim iznosima nego u Srbiji.
Subvencije u privredu su 18 milijardi dinara,  od toga 15 milijardi dinara daje se za podsticanje stranih investicija, 1,7 milijardi za podsticanje preduzetništva, 350 miliona za isplatu subvencija odobrenih u periodu 2011-2013. godine, a 900 miliona se izdvaja za subvencionisanje snimanje stranih filmova u Srbiji.
Opravdanje za podršku snimanju filmova je da navodno druge države daju čak i više (iako je ovde radna snaga neuporedivo jeftinija, kao i razne druge usluge), te da se prilikom snimanja filmova velika sredstva troše u Srbiji.
Nije poznato da li je urađena analiza da li je ta politika primerena i opravdana; koliko filmova se snimalo bez tih subvencija; kolike su komparativne subvencije u drugim državama.

Zanimljivo je da država i dalje finansira poslovanje FIAT-a u Srbiji; doduše, ovo bi trebalo da bude poslednja godina kako se daju pare u tu namenu. 
Od značajnih subvencija privatnim preduzećima treba izdvojiti i 2,2 milijarde dinara koliko će država dati za reciklažu sekundarnih sirovina, kao i za proizvodnju kesa tregerica za višekratnu upotrebu.
Milijarda dinara daje se Fondu za inovacionu delatnost, dok se sa 100 miliona subvencioniše Centar za promociju nauke.
Za preživljavanje JP za podzemnu eksploataciju uglja Resavica izdvaja se pet milijardi dinara.
Subvencije u oblasti turizma iznose 1,2 milijarde dinara, i njima se subvencionišu turistički vaučeri, funkcionisanje skijališta, ali i razna druga specifična davanja kao što je Egzit festival i slično.
Na kraju, RTS kao javni servis se delimično finansira subvencijom od tri milijarde dinara.

U narednom broju „Nove ekonomije" biće obrađeni konkretni primeri subvencionisanja, radi analize politike subvencionisanja i postignutih efekata ove mere.  

BTD
pošaljite komentar

Nema komentara