Kolumna Dušana Pavlovića

Politika štednje

  • Broj 11, jun 2014.

  • Dr Dušan Pavlović

  • 0

Kako država može da štedi? Zašto bi uopšte štedela? Na drugo pitanje je lako dati odgovor – da ne bi bankrotirala. Zamislite porodicu koja mesečno zarađuje 100, a troši 108, tako da se svakog meseca zaduži za dodatnih 8. Kada se dug popne na 100 (tj. kada dug iznosi koliko i jedna mesečna zarada), poverioci mogu da zatraže novac nazad, ili odbiju da daju novi dug. U tom slučaju porodica celu zaradu mora da da na dug. To je kao da je porodica proglasila bankrot, jer ako celu zaradu potroši na otplatu duga, više nema čime da finansira tekuće obaveze – hranu, struju, komunalije, prevoz itd. Da bi se to izbeglo, potrebno je da svi troše manje.


Na drugo pitanje, kako vidimo, ima samo jedan tačan odgovor. Na prvo je moguće dati veći broj ispravnih odgovora. Moguće je, recimo, da svi članovi porodice smanje potrošnju za 10 odsto da bi otplatili dug. Dakle, umesto da ukupno troše 108 mesečno, potrošnja se smanji na 97,2. Razlika od 2,8 (100-97,2=2,8) se u tom slučaju koristi za otplatu duga.

Ovo rešenje podrazumeva da trošak štednje snose svi pojednako. Ako ste sigurni da su svi članovi zajednice odgovorni za neumerenu potrošnju, to je najpravičnije rešenje.

Međutim, zamislite da je mesečni dug od 8 posledica neumerene potrošnje samo jednog člana domaćinstva. Svi troše u svojim okvirima, jedino taj član troši iznad svojih mogućnosti, čime celu zajednicu tera da se zaduži i rizikuje bankrot. Sada prethodno rešenje o ravnomernoj štednji više ne izgleda tako pravično. Nekako je pravičnije da onaj ko se najviše zadužuje najviše i štedi. Drugim rečima, umesto da socijalizujete trošak štednje (prebacujući ga na sve članove domaćinstva), pravičnije je da najveći trošak podnesu oni koji troše najviše.

Ovo je otprilike okvir za razumevanje politike štednje koju se sprema da sprovede nova Vlada Srbije. Potrošnja koja je napravila dug od 21 milijarde evra nije bila ravnomerna potrošnja, već potrošnja koja je nastala nekoordinisanim radom skupa institucija na koje su „nakačene” političke stranke, tajkuni, rukovodstva reprezentativnih sindikata i raznorazne druge društvene grupe. Radi se o institucijama kao što su Ministarstvo privrede, Fond za razvoj, SIEPA, javna preduzeća, preduzeća u restrukturiranju, kvazidržavne banke, Agencija za privatizaciju i tajni ugovori. Kada niste u stanju da reformišete ili ukinete nijednu od tih institucija koje stvaraju neumerenu javnu potrošnju, onda troškove štednje prebacujete na sve građane ili zaposlene u javnom sektoru kroz povećanje poreza, smanjenje zarada u javnom sektoru ili, naposletku, smanjenje penzija.



Nastavak teksta možete pročitati u jedanaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara