Slučaj Železare Smederevo

Pouka nesrećnog inženjera Hlebnjikova

  • Broj 24, oktobar 2015.

  • Nikola Krstić

  • 0

Argumentom ''ako železara stane, smederevski region će se ugasiti'' može da se posluži građanin Smedereva koji racionalno posmatra iz svog ugla, ali za taj argument nije briga nekoga iz južne ili istočne Srbije, jer oni nisu imali privilegiju da im država veštački održava u životu gubitaše. Argument ''ako železara stane...'' treba součiti sa argumentom ''ako Srbija stane...''



Te 1926. godine Nemačka je primljena u Društvo naroda, Hirohito je postao car Japana, Musolini je preživeo atentat, Nikola Pašić je umro, Merilin Monro se rodila, a ono što je najvažnije za redove koji slede – upravnik smederevske železare inženjer Hlebnjikov je bačen u Dunav od strane razjarenih radnika. Naime, ovom nemilom događaju je prethodilo opšte nezadovoljstvo radnika otpuštanjima i smanjenjem nadnica, te su spas potražili u štrajkovima i ovakvim radikalnim rešenjima, poput kupanja svog pretpostavljenog. Posledica svega bilo je potpisivanje prvog kolektivnog ugovora u istoriji smederevske železare.

Zašto je ovaj događaj bitan i zašto pominjemo nesrećnog inženjera Hlebnjikova? Najmanje je dva razloga za to. Prvo, zato što je autor ovih redova ubeđen da nam je potreban novi ''Hlebnjikov'', ali onaj koji će imati političku podršku uz sebe, kako ne bi završio u istom plavom Dunavu kao i njegov prethodnik. Drugo, zato što je železara danas u sličnoj poziciji kao što je bila i u vreme nemilih scena 1926. godine – pred finansijskim kolapsom. 

Rešenje za trenutni status smederevske železare se ne nazire, mada se većina načelno slaže da je trenutna situacija u kojoj je država vlasnik, zasigurno neodrživa. Od 2012. godine, železara je u vlasništvu države, jer je američka kompanija US Steel usled velikih gubitaka, odlučila da napusti Srbiju. Treba napomenuti da je za vreme US Steel-a železara beležila rekordnu proizvodnju, da su uložena ogromna sredstva u modernizovanje i da su plate radnika bile mnogo iznad republičkog proseka. I onda splet događaja i odluka koje se, najblaže rečeno, ne mogu smatrati ekonomski racionalnim i zdravorazumskim. 

Država otkupljuje železaru od Amerikanaca za 1 dolar (postoje sporenja da li je država preuzela i dugove na sebe ili ''čistu'' železaru) kako bi sačuvala radna mesta 5.000 zaposlenih u njoj. Tada izjavu daje bivši predsednik Srbije Boris Tadić koji ubeđeno tvrdi: ''Moramo da sačuvamo železaru'' (b92, 30. 1. 2012), a Nebojša Ćirić, tada ministar ekonomije, dodaje: ''Već postoji interes nekih investitora za železaru''. Od tada je do danas prošlo više od tri i po godine i mnogo mutne vode je proteklo Dunavom. Previše. U te četiri godine je železara nebrojano puta ''prodata'', kupovali su je Rusi, Belorusi, Amerikanci, Indijci, Česi, Kinezi, Britanci, Ukrajinci, međutim, čini se da usled silnog utrkivanja Vlada Srbije nije mogla da se odluči kome da je proda, kako ne bi uvredila neku od strana koje su se utrkivale. Tako je odlučeno da se ipak nastavi sa politikom očuvanja socijalnog mira i da se nastavi sa državnim finansiranjem. A taj socijalni mir ima svoju cenu, koja je ogromna. 


Sumnjivi Kamaraš


Pošto nije uspela u privatizaciji posle kriminalno sprovedenog tendera početkom 2015. godine, država je na čelo železare postavila holandsku kompaniju HPK Inženjering. Najpre je na samom tenderu američka kompanija Esmark otvoreno favorizovana, da bi kasnije bila odbijena, ali je Peter Kamaraš, koji je inače učestvovao u pregovorima sa Vladom Srbije ispred Esmarka, postavljen kao glavni menadžer železare. Uloga Kamaraša u celom procesu je jako sumnjiva, što potvrđuje i tužba Esmarka, koji ga je tužio za sabotiranje pregovora.
Da se vratimo na priču o socijalnom miru. Naime, finansijski izveštaj smederevske železare za 2013. godinu (izveštaj za 2014. još uvek nije objavljen) otkriva sledeću stvar: neto gubitak železare je 14.966.335.000 dinara, što je čitavih 130 miliona evra! Toliko košta socijalni mir u Smederevu, 130 miliona evra godišnje. Ako se sa računicom nastavi dalje, dobijaju se još šokantniji podaci – budući da je u 2013. godini bilo zaposleno 5.036 radnika, svaki radnik je godišnje koštao državu 26.000 evra, odnosno oko 2.200 evra mesečno. 



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetčetvrtom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara