Rezultati privatizacije

Pozitivna ocena uprkos problemima

  • Broj 60, maj 2019.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Ako želimo da damo potpunu ocenu privatizacije, treba uzeti u obzir i politički i društveni kontekst u kome se ona dešavala

Ako se uzme u obzir da je 777 najboljih srpskih firmi (izuzev fabrika duvana i cementara) većinski privatizovano primenom radničkog akcionarstva po Zakonu o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, za privatizaciju po modelu iz 2001. godine nije ostalo bogzna šta.
Srbija se, po savetu međunarodnih eksperata, opredelila za kompleksan model privatizacije. Prethodne privatizacije su prihvaćene bez revizije (priznavane su i akcije ostvarene po zakonima iz 1989-1991. godine, kao i po ZOST-u iz 1997. godine). 

Prodaja preduzeća podrazumevala je prikupljanje relativno obimne imovinsko-pravne i ekonomske dokumentacije i njenu kontrolu od strane Agencije; to je samo po sebi bio zahtevan postupak. Svi problemi, najčešće usled neuredne imovinsko-pravne dokumentacije, odnosno nerešenih imovinskih odnosa su isplivali, pa se Agencija često morala baviti i „sređivanjem" dokumentacije  preduzeća, što je samo po sebi dodatno usporavalo ceo proces. Jedan od primera je i problem razgraničenja društvenog i državnog zemljišta kod poljoprivrednih kombinata; bez toga se jednostavno preduzeće nije moglo ponuditi na prodaju.
Iako je prvobitno bilo planirano da se postupak privatizacije okonča za četiri godine, to jednostavno nije bilo moguće.

Zahtev da se pre privatizacije kupcima prezentira (i koliko-toliko uredi) dokumentacija o preduzećima je doprineo kvalitetnijoj ponudi i transparentnom postupku, jer je kupcima moglo biti predstavljeno donekle realno stanje preduzeća, a ne samo zainteresovanima koji su imali veze sa rukovodstvom preduzeća. 
Sve prodaje su javno objavljivane; učešće je bilo omogućeno svim zainteresovanim, odnosno, u tenderskom postupku, svima koji su ispunjavali tenderske kriterijume koji nisu bili preoštri. 

Alternativa ovakvom modelu privatizacije je bila da se podele akcije-vaučeri bez ulaženja u imovinsko-pravnu problematiku. Sudbinu preduzeća bi rešila berza, na kojoj bi se u najvećem broju slučajeva budzašto prodavale akcije. To bi „brzo" privatizovalo preduzeća, što bi i možda imalo smisla za manje firme bez dugova ili većeg viška zaposlenih. Sa druge strane, ostao bi teret dugova prema državi, a time bi se i forsirala insajderska privatizacija od strane rukovodećih struktura.  Takav model teško bi obezbedio investicije i kakav-socijalni program za zaposlene. O ulasku ozbiljnih stranih kompanija u prvom krugu takve privatizacije teško da bi moglo biti reči, a država bi bila uskraćena za privatizacione prihode.
Najveći promašaj desio se u postupku restrukturiranja, jer su izgubljene dragocene četiri godine pre nego što je država „pristala" da otpiše dugovanja prema samoj sebi. Uz inertnost Agencije, koja nije na vreme krenula u proces prodaje takvih preduzeća, izgubljeno je i dodatnih godinu i po dana, tako da je  prodaja tih preduzeća iz restrukturiranja došla na red neposredno pre velike svetske ekonomska krize. 

Vlasnici privatizovanih firmi nisu imali više lak pristup bankarskim kreditima, pa su prodata preduzeća propadala; većina preostalih nije više ni imala šansu da se privatizuje jer je prestalo interesovanje za privatizaciju.

Politički problemi 

Radi potpune ocene privatizacije, treba uzeti u obzir i politički i društveni kontekst u kome se ona dešavala. Srbija 2001. godine poslednja u Evropi ulazi u postupak privatizacije. 
Za razliku od ostalih država, Srbija se suočila ne samo sa potrebom da se izvede tranzicija u ekonomiji, nego i sa pitanjem državnog uređenja, granica i ratnog nasilja. Nekadašnja Savezna Republika Jugoslavija odbrojava poslednje dane, a državna zajednica koja ju je nasledila delovala je kao mrtvorođenče. Pored toga, „zapadni prijatelji" manje-više otvoreno pripremaju proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije i svesrdno pomažu projekat nezavisne Crne Gore. Ekonomski ustupci praćeni su političkim ucenama; najbolji primer za to je pritisak da se izruči Slobodan Milošević pre „donatorske konferencije".

Evropska unija pred Srbiju postavlja uslove za pridruživanje koji se nisu našli ni pred jednom državom aspirantom za članstvo pre nje. Država je suočena i sa zahtevima za isporučivanje velikog broja generala i drugih lica Haškom tribunalu. 
Politička elita se morala suočiti sa svim tim problemima; u takvom kontekstu ekonomska transformacija društva bila je samo jedan od izazova. Srpsku tranziciju je pratila beskompromisna borba za vlast uz neprestane pritiske spoljnih faktora i favorizovanje određenih političkih opcija.
U drugim državama centralne i istočne Evrope takve dileme se nisu postavljale – vlasti su mogle da se fokusiraju na tranziciju. 

Sukob dva giganta

Srbiju je posle 5. oktobra zadesio sukob, danas možemo slobodno reći sudbonosni, dve ključne političke ličnosti, Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Iz današnje perspektive, obojica lidera deluju kao pravi politički giganti; naša nevolja je da je veoma brzo došlo do strašnog sukoba, jer usled njihovih (velikih) sujeta saradnja između njih nije bila moguća. To je posebno tužno jer su osnovne političke premise oba lidera bile slične; to su bili prozapadno orijentisani političari, liberalno orijentisani, sa veoma sličnim političkim afinitetima još iz socijalizma kada su bili opozicionari. 

Nastavak teksta možete pročitati u 60. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara