Opšta uredba o zaštiti podataka – GDPR

Pravo da nestanemo s interneta

  • Broj 52, jul - avgust 2018.

  • Dragan Milić, advokat

  • 0

 

 

Sve je počelo kada je Mario Costeja González, prosečan građanin Španije, početkom devedesetih godina zapao u finansijske probleme. I kako nesreća obično ne dolazi sama, Ministarstvo rada Kraljevine Španije je u dnevnim novinama La Vanguardia objavilo i spisak svih insolventnih građana svoje zemlje, među kojima je bio i González.

U to vreme globalna internet mreža bila je tek u povoju i korišćena je samo od malog broja entuzijasta i usko specijalizovanih eksperata, pa je spisak objavljen samo u štampanom izdanju novina. Međutim, deceniju kasnije, isti dokument je bio objavljen i u online izdanju pomenutog medija.

Samim tim, pretragom njegovog imena i prezimena Google je posetioce vodio upravo ka stranici La Vanguardia-e, što mu je znatno otežavalo svaki pokušaj da započne bilo kakav novi profesionalni angažman ili posao.

Stoga je Mario Costeja González, pozivajući se na pravo na privatnost, proklamovano direktivom EU 95/46, protiv najvećeg svetskog pretraživača pokrenuo sudski postupak.  Ostalo je istorija…

Naime, Evropski sud pravde je 2004. godine kroz rešavanje prethodnog pitanja u pomenutom procesu, zauzeo stav da je internet pretraživač odgovoran za podatke koje je na internet postavilo treće lice i da mora uzeti u razmatranje opravdanost zahteva za njihovo uklanjanje iz rezultata pretrage, čime je prvi put doneo presudu takve sadržine, pozivajući se na novoproglašeno ljudsko pravo – right to be forgotten ili pravo da budemo zaboravljeni.

U početku  primene, to pravo je podrazumevalo samo uklanjanje određenih URL adresa iz rezultata pretrage, dok je sadržaj sa predmetnih stranica i dalje ostajao na internetu.

Dvanaest godina nakon pomenute presude, 2016. godine, Evropski parlament je ovo pravo uvrstio u novu, Opštu uredbu o zaštiti podataka – GDPR, sa znatno širim dejstvom nego što je to prethodno bio slučaj.

Tako, počevši od 25. maja 2018. godine (kada je Uredba stupila na snagu), licima čiji se podaci obrađuju stoji na raspolaganju pravo da im rukovalac koji prikuplja ili obrađuje podatke, omogući njihovo brisanje bez odlaganja, a takođe da obriše podatke i kod svih obrađivača ili trećih lica. Naravno ukoliko ti podaci više nisu neophodni za svrhe u koje su prikupljeni, ukoliko je povučena saglasnost za obradu, podaci su nezakonito prikupljeni itd.

Da bi sprečio zloupotrebe, donosilac uredbe je napravio izuzetke kada ovo pravo ne važi, ukoliko je obrada i dalje neophodna radi ostvarivanja prava na slobodu izražavanja i informisanja, radi poštovanja zakonske obaveze, zbog javnog zdravlja, za potrebe naučnog razvoja, statistike ili ostvarivanja prava pred sudom.

Iako je danas right to be forgotten pravo, kao potkategorija šireg right to be left alone odnosno - prava na privatnost, već standardizovano pravo koje je u nekom obliku uvršteno u skoro svako zakonodavstvo, ono je neodvojivo od imena Mario Costeja González. Imena čoveka doskoro nepoznatog čak i užoj javnosti, čije ime su pretraživali pojedinci koji su imali konkretan interes, a u pretrazi je izlazio samo jedan rezultat. Danas, nakon što je González pobedio u pravnoj borbi za zaštitu svoje privatnosti sa najvećom svetskom internet kompanijom, ukoliko guglate njegovo ime izaći će desetine hiljada rezultata, a ogroman deo javnosti zna i za njegove finansijske teškoće i dugove koji su ga obeležili u prošlosti.

Samo na dan donošenja presude Evropskog suda napisano je osam stotina članaka u najvećim svetskim medijima na ovu temu, a González je odneo pirovu pobedu nad internet pretraživačem, jer je nakon donošenja ove odluke zapravo zauvek izgubio svoju privatnost.

Ali je svima nama ostalima omogućio - pravo da budemo zaboravljeni.

pošaljite komentar

Nema komentara