Festival „Slovačka lepota u narodnoj nošnji“ u Kisaču

Priča o jednom „zaboravljenom“ narodu

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Aleksandar Žič

  • 0

Čitav omaž jednom vremenu i jednom narodu, Slovacima koji svedoče o vekovima mirnog života sa Srbima, Surovi je, uz pomoć kolege i prijatelja, umetničkog fotografa Branislava Kokavca i kolekcionara i antikvara i prvog čoveka Slovačkog kulturno-informativnog centra Miroslava Brne,  pretvorio  u festivale, izložbe, kulturu življenja...

Tu na glavnom,  Kisačkom mostu, koji su s jedne strane natkrovili tornjevi pravoslavne crve iz 1773. godine i evengalističke podignute dve decenije kasnije, bar naoko vreme je stalo... U ono neko mirno doba o kome svedoče i požutele fotografije, koje  predano, sa starim slovačkim nošnjama i antiknim komadima nameštaja, u Kulturnom centru Kisača skuplja direktor Pavel Surovi. Čitav omaž jednom vremenu i jednom narodu, Slovacima koji svedoče o vekovima mirnog života sa Srbima, Surovi je, uz pomoć kolege i prijatelja, umetničkog fotografa Branislava Kokavca i kolekcionara i antkivara i prvog čoveka Slovačkog kulturno-informativnog centra Miroslava Brne,  pretvorio  u festivale, izložbe, kulturu življenja...

Mala picerija – restoran, sa samo jednim stolom i tu izvanredna pica sa slovačkim kulenom i, onako ljuta, ne prodaje se kao brend „Slovakinja“, već „Mađarica“ 

Tradicija u modernom ruhu donela je dinamiku u Kisač i među Kisačane, jer bez kulture, umetnosti i stvaralaštva nema ni napretka, opstanka, što svedoči i prošlo vreme kada su najveći intelektualci živeli, stvarali ili „protutnjali“ prostorom iz koga su slovački prvaci, njih 62, među kojima i jedan od pet predsedavajućih dr Ljudovit Mičatek, pre sto godina krenuli na Veliku narodnu skupštinu u Novi Sad. Slovaci su sa srpskim i bunjevačkim prvacima rekli da prisajedinjenju Bačke, Baranje, Banata Kraljevini Srbiji...

Ehej, jeste sve panonski „polako“ i ovde u plavetnilu i eksterijera i enterijera, u svim nijansama ove boje karakteristične za Slovake, ali vreme nije stalo… Prenuli su nas iz letargije točkovi bicikla i jedna „egzotična“ baka na njemu. Marija Petrik je sa 82 godine modna ikona Kisača, svakodnevno je u nošnji otkako se rodila. Nju, čujemo, možete u Kisaču sresti kako vozi bicikl i prenosi lepotu tradicionalnog odevanja tri puta na dan se presvlačeći i paradirajući mestom na svom bajsu. Uz to, darivala je i izuzetno očuvene komade zahvaljujući kojima je glamurom ovenčan  kisački festival „Slovačka lepota u narodnoj nošnji“ . Treći put zaredom s idejnim tvorcem i organizatorom Pavelom Surovim 29.  septembra u Kisaču će se odigrati ova smotra tradicije, muzike i svetkovanja ženske lepote, na kojoj će gostoljubivi domaćini goste iz raznih krajeva dočekati slovačkim đakonijama, od pikantnog kulena, preko nenadmašnih kisačkih sarmi gospođe Petrik, do neverovatnog petrovskog rejteša. 

Zalaganje za kulturu i očuvanje slovačkog identiteta Pavela Surovog i kisačkih entuzijasta prelazi granice naše zemlje po kojoj je krenula „Slovačka lepota“, izložba fotografija devojaka u starim nošnjama. Autorstvo uz Surovog potpisuje i fotograf  Kokavac. Premijera je bila prošle godine na najvećem prazniku Slovaka - Slovačkim narodnim svečanostima u Bačkom Petrovcu, a onda ponovljena na nedavnom spektaklu lepote i nošnji kojim je svetkovano 245 godina od dolaska Slovaka u Kisač.

„Zašto je vizuelni materijal, sakupljen u projektu „Slovačka lepota“, tako jedinstven? Duboko poštujemo Kokavac i ja sve te istorijske, kulturne, identitetske, emocionalne, ali i estetske slojeve tradicionalnih odevnih predmeta, koje posmatraču pokazujemo. To poštovanje pokazujemo na inovativan i svež način. Lepota i slojevita narativnost tradicionalne nošnje vojvođanskih Slovaka upravo ovim načinom postaju vidljive, čitljive i obasjavajuće kada je nose te divne devojke. Na bezizražajnim lutkama, na požutelim fotografijama, pa čak i na našim starim bakama i prabakama ta priča kao da je bez snage, kao da je repetitivna i zato nedovoljno uzbudljiva, kao da je davno ispričana i pohranjena ispod tankog sloja muzejske prašine. E pa nije“, objašnjava Surovi, a još bolje od reči svedoči postavka fotografija praćena paradom u kojoj modeli „silaze“ s fotki među publiku.

Miroslav Brna je posebna kisačka priča, ne samo kao antikvar sa više od 20.000 predmeta iz raznih perioda, već i zbog porodičnog stabla i sopstvene životne avanture. Rođen je u dvorcu Eugena Savojskog u Tikvešu, koji je kasnije koristio kralj Aleksandar I Karađorđević, a na upravu njegovom ocu, doktoru šumarskih nauka, dao ga je lično Tito

„Na West etnology fest Belgrade 2018.  kisačka svadbena nošnja i najstarija svadbena ’parta’ na manekenki Sofiji Milošević doživele su ovacije i neviđeni publicitet. Očarala je svetski poznatog dizajnera Slavu Zajceva iz Rusije, pa je on posetio Kisač i uživao u izložbi ’Slovačka lepota’“, kaže Surovi, pokazujući nošnju bogatu cvetnom ornamentikom i srcima, za koju se nekad izdvajalo i čitavo bogatstvo. No, očito se oduvek ovde slavila lepota devojke, slovačke žene.

 I nakon Selenče gde su Slovaci svetkovali 260 godina od dolaska i Padeja, koji je u znaku 212. godišnjice, naši domaćini su 1. septembra, na Dan ustavnosti  Slovačke, u tamošnjoj prestonici, gde pokazuju šta znaju i imaju. U čuvenom Bratislavskom zamku koji dominira gradom sa četiri kule, a asocira na okrenutu stolicu, ali carsku, jer je tu leta provodila Marija Terezija, uz pomenutu izložbu održava se i promocija knjige - monografije Pavela Surovog „Slovačka lepota u narodnoj nošnji“. Po slovačkim običajima, da delo bude uspešno krstiće ga, najavljuje autor, rakijom ili šampanjcem predsednik slovačkog parlamenta. Surovi predstavlja tako Srbiju u najboljem svetlu i na polju dizajna. Kreirajući logo za parfimeriju Diva iz Slovačke, osvojio je nagradu za najbolji brend sveta. U Peking su pristigla 4.162 rada iz 60 zemalja, a njegov dizajn kao svetski marketing brend broj jedan odabrali su stručnjaci Wally Olins, Joe Duffy, Burt Crosbery.

„Na AdPrint festivalu u Bukureštu dodeljen mi je Oskar, u obliku ljutog anđela, za najbolji osmišljen logo dizajn u Evropi za časopis „Strategija“ . Imam i dve osvojene bronze u kategoriji profesionalni logo i bronzu za pakovanja vina, osvojene u Americi“, priča Surovi i pokazuje fotografije sa događaja koji su mu obeležili život, koji je pak iznad svega želeo da nastavi u svom Kisaču. Više od 50 njegovih radova je objavljeno u magazinima i knjigama širom sveta. 

„Presrećan sam što mogu da predstavim Srbiju raznovrsnim stvaralaštvom svake godine u svetu. Moj primer je dokaz da kvalitetnim radom i strpljenjem može i čovek iz ovako malog mesta uspeti bez pomoći i protekcije“, kaže Surovi.  Vrlo zanimljiva ličnost Kisača, ponosno nastavlja tradiciju svojih predaka. Stoga će i muzej koji sa prijateljem Brnom pokušava da ustanovi u ovom istorijskom mestu, nezaobilazno biti sećanje i na one čiji je potomak. Naime, Kisač je nekada, u doba Kraljevine Jugoslavije, nadaleko bio poznat po velikim vranim konjima, zbog kojih su meštane zvali „crne vrane“. Svaka kuća je imala bar dva- tri konja i obavezno jednog vranca kojim bi jezdili Kisačkim mostom, pomenutim na početku priče. Vranci su zapravo simbol mesta. Na vrhu kapija bila su dva konja, poput krune pod kojom su se ređali kapijski ukrasi - srce i cveće.

„Moj pradeda po majci Mihal Mihalj  imao je dva, najcrnja i najveća monjaša. Bila su viša od dva i po metra i upregao bi ih da vozi gradonačelnike. Bili su njegov ponos. Onda su stigli komunisti, oduzeli su mu ih, jednog ubili, pa onda drugog vratili, ali on to nije mogao da preživi. Razboleo se i umro“, pripoveda Surovi.

U Kisaču smo primetili i jednu čudnu crkvu i neke čudno obučene ljude. I prvi put susrećemo nazarene, a ostalo ih je šačica, mada su u prošlosti bili brojni u Kisaču

Istorija mesta i po fotografijama koje su pronađene zahvaljujući najpre kolekcionarskoj pasiji Miroslava Brne i Jana Pavlova, beleži neverovatne priče i ljude. Kisačanin Jan Branislav Mičatek, evangelistički sveštenik, u svom dnevniku Svetovid  (slovenski bog rata koji vidi na sve strane) je 1863. nacrtao zastavu i  grb Republike Slovačke i njegova idejna rešenja danas su državne oznake ove zemlje. Pešice je išao na sastanak u Martin u Slovačku i opisao svoje dogodovštine… Njegov sugrađanin Jan Pavlov je prvi u Kraljevini Jugoslaviji patentirao avion koji je sam konstruisao i sagradio. Bilo je to avgusta 1930. godine i tada su Kisačani sa svojim pilotom – konstruktorom, inače izuzetnim matematičarem, mogli da polete nad tornjevima svojih crkava. Pavlov je, uz slavu, doživeo i neprijatno iznenađenje kada je video da su mu pokradeni planovi i da je, kako nam objašnjavaju Kisačani, plagijat letilice predstavio Englez Vilijam Ran.

Mala picerija – restoran, sa samo jednim stolom na, kako bi vam rekli s ponosom  meštani, nekada najširem bulevaru u Jugoslaviji, sa platanima koji su parali nebo. I tu izvanredna pica sa slovačkim kulenom i, onako ljuta, ne prodaje se kao brend „Slovakinja“, već „Mađarica“. Ako neko od Kisačana jede, to čini za jednim od par stolova unutra, a uglavnom naručuju hranu, pre svega mladi, i nose je kućama. Stoga smo i izazvali pozornost svih sedeći za jedinim stolom i beležeći, a priče su se nizale, od one da im je kulen u Kisaču bolji nego u susednom Bačkom Petrovcu koji je proneo slavu ove đakonije, do toga po čemu se razlikuju od svojih sunarodnika u susednom mestu.

Elem, među Kisačanima i Petrovčanima oduvek postoji rivalstvo. Do današnjeg dana kažu nam da traje legenda da su Petrovčani, koji imaju nadimak krutjari,  „jer su im krive ulice, a malo su i smotani“, gradili svoje ulice kako im se vrteo točak. Posle su, kažu Kisačani, iskopali kanal da im ne bi „vraniari“ s crnim atima  dolazili i krali devojke da se udaju u Kisaču. Za Petrovčane naši domaćini kažu i da su „kolektivna bića, idu u grupi i tako opstaju“, a za sebe da su „teški individualci, kao braća Rusi, i svako je poseban, svoj“. Takvi su, kažu, od kada su pristigli u kraj, koji je u doba Terezije bio parohija Čarnojevića, pa sve do danas.

U Kisaču smo primetili i jednu čudnu crkvu i neke čudno obučene ljude. I prvi put susrećemo nazarene, a ostalo ih je šačica, mada su u prošlosti bili brojni u Kisaču. Kako čujemo, u Kisaču je između dva velika rata buktao rat između nove religije, koju su odlazeći preko Atlantika trbuhom za hlebom doneli iz Amerike, i domicilnih protestanata. U svim razdobljima su nazareni bili zabranjivani, a iz Kisača su se iselili u Padej ili u Ameriku i ostalo ih je samo osam. Mladi nazareni više ne nose čuvene kape po kojima su muškarci bili prepoznatljivi, ali ne ostaju ni gologlavi, već su u korak s vremenom stavili kačkete. Kad začeprkate po istoriji meštana, pronaći ćete pretke koji su u neko doba posegnuli za nazarenstvom, ali je evangelizam trijumfovao.

Već smo ga pomenuli, ali to je nedovoljno za Miroslava Brnu, koji je posebna kisačka priča, ne samo kao antikvar sa više od 20.000 predmeta iz raznih perioda, već i zbog porodičnog stabla i sopstvene životne avanture. Rođen je u dvorcu Eugena Savojskog u Tikvešu, koji je kasnije koristio kralj Aleksandar I Karađorđević, a na upravu njegovom ocu, doktoru šumarskih nauka, dao ga je lično Tito. Naime Jan Brna bio je prvi doktor lovstva u Jugoslaviji, specijalnost su mu bili jeleni, a 1962-1963. godine nalazio se na mestu ministra poljoprivrede i šumarstva tadašnje Jugoslavije. Njegov sin Miroslav živeo je na raznim meridijanima, pa i u Indiji, i bio je učenik čuvenog gurua Oša. Od svog učitelja iniciran je 1981. godine i od tada nosi titulu Sannzas, koja je kasnije prerasla u učitelja. Živeo je, objašnjava nam, u zen komunama u Amsterdamu, Frajburgu, Cirihu, Imperija u Italiji, Starom Baru u Crnoj Gori…

„Bio sam i učesnik eksperimentalnog programa za decu u dvorcu Sent Edmundsburi (Bury St Edmunds), u Safolku, čiji je vlasnik bila pokojna ledi Dajana. Video sam je više puta i pamtim je kao izuzetno ljubaznu osobu sa svakim sagovornikom“, priseća se Brna, koji je iz Safolka u Kisač doneo i uspomenu, čašu sa svadbe Dajane i Čarlsa, a darivala ga je svima koji su sa njime tada boravili u dvorcu. Vrativši se na grudu svojih predaka, Brna svojim aktivnostima boji današnje kisačke dane. Između ostalog i izložbama. Prošle godine osvanula je ona pod nazivom „Zaboravljeni slovački narod“, a ovog novembra, kada se bude svetkovala stogodišnjica, biće otvorena „Prisajedinjenje Vojvodine Srbiji“, posvećena ulozi ovog naroda u jednom od najznačajnijih datuma naše zemlje.

Mi krećemo iz Kisača, a vas ako put nanese na ovogodišnji treći Festival narodne nošnje Slovaka u Srbiji možda iznenadi novi bajs-susret. Iz susednog Bačkog Petrovca, svaki put kada je spektakl lepote, bez bojazni da po noći pređe 18 kilometara, u Kisač na svom bajsu dojezdi jedna slovačka baka.

 

Srbin je brat koji čuva brata Slovaka

Velika povezanost Srba i Slovaka počela je, kaže direktor Kulturnog centra,  još od Majske skupštine 1848. godine.

„Dr Ljudovit Miloš Mičatek iz Kisača, jedan od osnivača časopisa Dolnozemski Slovak, koji je počeo da izlazi 1902. godine, zapisao je da su ’Srbi veliki brat koji čuva malog brata Slovaka’. Kisačani Ljudovit Mičatek i njegov brat Vladimir su bili delegati Velike narodne skupštine. Oni su bili sinovi učitelja i sveštenika Branislava Mičateka koji se iz Slovačke doselio u Kisač, gde je učio 300 dece. Ljudovit je imao advokatsku kancelariju u Novom Sadu, a Vladimir se bavio poezijom“, navodi Surovi pokazujući zbirku starih fotografija sa likovima znamenitih meštana, koju je sakupio za muzej zahvaljujući kolekcionarima Brni i Pavlovu.

pošaljite komentar

Nema komentara