Nikola Knežević, suvlasnik kompanije NES Communications

Privreda nema sa kim da razgovara

  • Broj 32, jul - avgust 2016.

  • Ana Krajnc

  • 0

Nama svi tvrde da imamo fantastično obrazovanje, ne slažem se sa tim. Imamo zastarelo obrazovanje, jer ga nismo inovirali dugo godina, ali imamo pametne pojedince koji većinom odu u inostranstvo. Moramo decu da naučimo novim tehnologijama, što bi značilo da i profesori moraju da nauče nove tehnologije. Danas ima profesora koji se plaše da stave Wi-Fi jer zrači. Oni uče decu novim tehnologijama, a plaše ih se

Nikola Knežević jedan je od vlasnika kompanije NES Communications iz Beograda. Počeli su pre 16 godina kao deo nemačke kompanije Siemens Enterprise Communication (SEN) za tržište Srbije i Crne Gore. Kada je 2010. godine Siemens odlučio da proda lokalni posao, tri top menadžera u kompaniji odlučuju da ga otkupe. Kompanija menja ime u NES Communications i postaju zvanični partner i glavni kontakt za poslovanje SEN-a u Srbiji i Crnoj Gori. Od kompanije koja se prvenstveno bavila telefonijom, posao su proširili  na računarske mreže, mrežnu bezbednost, kao i sisteme za digitalno oglašavanje i usluge iz "cloud-a”.  Imaju 16 zaposlenih, od kojih je šestoro posao dobilo odmah posle fakulteta. Knežević kaže da kao gost predavač na dva fakulteta koristi priliku da izabere najbolje studente i ponudi im posao. 

Koliko su kompanije u Srbiji spremne danas da izdvajaju za IKT, s obzirom na to da su budžeti za te namene među prvima stradali tokom ekonomske krize?

Poboljšava se situacija jer danas ima dosta kompanija koje ulažu redovno u tehnologiju. Kompanije sa kojima sarađujemo većinom imaju stabilne budžete i radimo za njih kontinualno svake godine. Postoje naravno i kompanije koje kupe jednom određenu tehnologiju i onda to eksploatišu narednih deset godina bez ikakvih dodatnih ulaganja.

Da li su vlasnici malih i srednjih preduzeća u Srbiji u mogućnosti i koliko su uopšte zainteresovani da uvode nove tehnologije?

Većina njih prihvata tehnologije koje su im neophodne i to u meri u kojoj moraju. U nove tehnologije i nove stvari ulažu retko, osim ako im to baš ne donosi opipljive uštede. Kad pokušate da im prikažete koliko će vremena ljudi da uštede i koliko mogu da uštede, recimo, na električnoj energiji, što je u Evropi veoma važna stavka, ovde kažu: da, ali mene struja ne košta ništa.

Nastavak teksta možete pročitati u 32. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara