Tenderska privatizacija

Propadali čekajući prodaju

  • Broj 55, novembar 2018.

  • Bogdan Petrović

  • 0

Bez ikakvog preterivanja može se zaključiti da je tenderska procedura bila opravdana za ne više od 50-60 preduzeća, a da su se sva ostala preduzeća mogla mnogo brže ponuditi na prodaju putem aukcije, koja je u proseku trajala godinu dana. Osnovna greška Agencije bila je u preširoko određivanoj tenderskoj proceduri – bilo je besmisleno da se preko 200 preduzeća razvlači u sporoj i složenoj proceduri

Osim društvenih preduzeća, tenderom su se mogli prodavati i paketi akcija u vlasništvu Akcijskog fonda, PIO fonda i Fonda za razvoj. Prodaja akcija javnim tenderom predstavljala je de fakto naknadni pokušaj privatizacije već privatizovanih preduzeća, kada se prodavao manjinski paket od uglavnom 40% akcija (u par slučajeva je državni paket bio većinski). Mali akcionari su imali mogućnost da udruže akcije i da ih zajedno sa državom prodaju ili je kupac bio obavezivan da uputi ponudu za preuzimanje njihovih akcija pod istim uslovima.
Tenderska prodaja paketa akcija omogućavala je državi da postavi uslove za kupca, odnosno socijalni i investicioni program, što nije bilo moguće prilikom prodaje paketa na berzi, odnosno putem ponude za preuzimanje. To je i bio osnovni razlog što je država putem tendera već privatizovana preduzeća ponovo pokušala da „privatizuje", odnosno, to je bila „dodatna zaštita" za već privatne firme. Dodatni motiv za prodaju akcija putem javnog tendera bio je u otpustu dugova prema državi nakon izmena zakona u januaru 2005. godine.

Kod prodaja paketa akcija skraćeni postupak 

Kod ovakve prodaje akcija primenjivao se skraćeni postupak, kada se ne vode pregovori sa kupcima oko detalja ugovora, odnosno, ugovor se mora prihvatiti u celini – kao kod aukcijske prodaje. Pored toga, u ovom postupku bila je određena i minimalna cena za akcije, koja nije mogla biti niža od 50% korigovane knjigovodstvene vrednosti prema poslednjem finansijskom izveštaju, za razliku od prodaje društvenih preduzeća, gde nije bilo ograničenja za cenu po akciji, odnosno za kapital. Na taj način je sprečeno da se u postupku prodaje akcija tenderom dodatno umanji cena kapitala u odnosu na druge načine prodaje akcija. Akcijski fond je inače, po pravilniku rada, prodavao akcije na berzi (ili preko ponude za preuzimanje) samo iznad 50% korigovane knjigovodstvene vrednosti.

Tenderom su se mogle prodavati i akcije preduzeća kod kojih je nakon privatizacije po zakonu iz 2001. godine raskinut ugovor, pošto su akcije koje su bile predmet prodaje posle raskida ugovora prenošene u Akcijski fond. Međutim, pokušaji prodaje preduzeća kod kojih je već bio raskinut ugovor tenderskim postupkom bili su samo gubljenje vremena, pa putem tendera nisu prodate akcije nijednog od tih preduzeća (bilo je nekoliko prodaja tih preduzeća preko berze).

Od preduzeća privatizovanih po ZOST-u, više desetina se našlo na javnom tenderu, a prodati su paketi akcija za: Termoelektro,  PIK Bečej, Keramiku Mladenovac, BIP, Optiku Beograd, Radijator, Poliester, Ikarbus, Zavarivač, FKL i Fadip.

Otpust duga po amandmanu SPS-a

Prilikom prodaje državnog paketa akcija na tenderu od 2005. godine primenjivan je i otpust duga prema državnim poveriocima, što je omogućeno izmenama Zakona o privatizaciji u januaru 2005. godine, putem amandmana koji je bio predložen od strane SPS-a. Otpust duga je inače bio mehanizam koji je važio za društvena i državna preduzeća koja se privatizuju putem aukcija ili tendera, a omogućavao je da se svi dugovi nastali do 31. 12. 2004. godine prema državi, državnim bankama u stečaju i javnim preduzećima uslovno otpišu, što je i bilo logičan potez države, kada se prodavao isključivo većinski državni i društveni kapital.

Izmenama zakona otpust duga nastalog do 31. 12. 2004. godine je bio omogućen i za preduzeća privatizovana po ZOST-u ako država ima bar 33,4% akcija u slučaju da se  donese odluka o prodaji akcija na tenderu. Ta preduzeća su po pravilu imala veliki broj zaposlenih i predstavljala su prave „tigrove od papira" (pojedina su imala i više desetina miliona evra obaveza prema državi). Najveći deo tih preduzeća nije plaćao poreze i doprinose na plate (kao ni obaveze prema državnim bankama u stečaju i javnim preduzećima). Odnosno, ta preduzeća su se ponašala kao da su i dalje društvena, uz jednu ključnu razliku, država nije mogla da smeni upravu pošto su bila većinski privatna.

Nastavak teksta možete pročitati u 55. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara