Darko Pajkić, vlasnik štamparije Rotoprint plus, Ćuprija

Radili smo, štedeli i uspeli

  • Broj 41, jun 2017

  • Aleksandar Žič

  • 0

Straha od neuspeha nije bilo jer sam u taj posao uložio sebe, dosta rada i požrtvovanja. Kada se pogleda Ćuprija u kojoj živim, u tom periodu realno bi bilo da se čovek uplaši ulaganja. Ovaj grad su, sve do prošlogodišnjeg otvaranja kineske fabrike prediva i turske fabrike tekstila, zvali „tunel između Jagodine i Paraćina". Svetlo je naprosto bilo ugašeno, više od dve decenije ni u jedan pogon se nije uložila para.

Izazova u poslu uvek ima, a početak je po pravilu najteži zbog tržišnih, poslovnih, finansijskih teškoća i nedoumica, što je možda i najizraženije u maloj privredi. Nakon sedam godina poslovanja, mogu reći da sam zadovoljan što svojim primerom mogu da pokažem da se može uspeti i opstati u, gledajući Srbiju globalno, oštroj konkurenciji u ovoj branši. Naravno, uz jasan cilj i plan, i dobar tim, a njegova okosnica bila mi je, i danas je, porodica, kaže za „Novu ekonomiju" vlasnikštampariji Rotoprint plus Darko Pajkić. 
U privatni biznis krenuo je od nule, bez ušteđevine, s podignutim kreditom i porodicom koja se od početka uključila u proizvodni proces, i danas je to najveća štamparija u Ćupriji. Iz garaže koju mu je otac u startu preuredio u poslovni prostor preselio se u nove prostorije, ovih dana stiže i mašina kojom će brže i kvalitenije raditi i kod mnogo većih narudžbi, pre svega kartonske ambalaže. Jedinstven je ovaj mladi poslovni čovek i po tome što su kod njega na platnom spisku i radnici koji su na izmaku karijere, ali i mladi primljeni sa biroa, koji uče od majstora. No i sada se zna, uz njega i radnike, svi Pajkići su u hali, supruga Ana, majka Biljana, otac Jovan. 
„Tu su i moja dva naslednika, Ognjen i Veljko. Mali su, ali odrastaju gledajući kako se radi i jednog dana će, nadam se, preuzeti posao, a tada ću tablu i logo firme zameniti novim - Pajkić i sinovi", kaže sagovornik. Kao i drugi iz male privrede koja je nekako, uz srednju, određena kao strateški stub razvoja zemlje, i ovaj vlasnik ćuprijske štamparije traži da država uvede realne mehanizme koji bi uskladili naplatu PDV-a i plaćanje robe i usluga od strane klijenata.

Aktuelni sistem naplata poreza izgleda da vam je najveći problem?
Naravno. Pre godinu i po dana sa paušalnog ušao sam u PDV sistem, jer prebacujem osam miliona dinara prometa na godišnjem nivou. Plaćam PDV državi na mesec dana, a naši kupci robu koju im isporučimo za 45 do 90 dana. Ako sam fakturisao robu na 500.000 dinara, državi moram odmah da platim 100.000, a klijenta čekam još mesec dana. To je problem nas malih privrednika što smo na jednomesečnom režimu plaćanja. Dobro bi bilo da država to reši, da se s naplatom računa plati PDV, jer na dva miliona državi treba platiti 400.000 dinara, a ni dinar još nisi naplatio od kupaca. Veliki problem nastaje i kod malih privrednika koji ne mogu da naplate svoja potraživanja, a država nas juri i plaćamo PDV bez naplaćenog posla, zbog koga se često vode i duge sudske parnice. Izmenama, uvođenjem zakonskih mehanizama koji bi omogućili ovo o čemu govorim, država bi unela dodatnu sigurnost za otpočinjanje malog biznisa u Srbiji, za koji kažu da bi uz srednji trebalo da bude okosnica razvoja zemlje.

Kako ste zapravo krenuli u preduzetničke vode?
Po završetku škole zaposlio sam se u jednoj privatnoj štampariji. U njoj sam radio nekih sedam godina, do 2010. godine. Zavoleo sam grafičku delatnost i nakon zatvaranja te štamparije, odlučio sam da probam sam. Pošto nisam imao finansijska sredstva, odmah sam predao zahtev za start up kredit, koje je država davala početnicima sa 1,5 posto kamate. Odbili su me. Zašto, ne znam ni danas. Pošto nisam imao drugog izbora, uzeo sam kredit kod banke na pet godina i tako startovao s 10.000 evra pozajmice i kamatom od 11 posto. Naravno, banka je tražila garanciju i tu mi je pomogao otac, dao je kuću u zalog.U početku je bilo teško, jer nije bilo dovoljno posla, a stalno opterećenje su bile rate i pitanje da li ću imati dovoljno para za platu.Ali, uz roditelje,najveći oslonac mi je bila supruga Ana, zaposlena u bolnici u Paraćinu. Ona bi mi pomogla ukoliko bi iskrsle neke teškoće.


Nastavak teksta možete pročitati u 41. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara