Odgovor Dušana Pavlovića na prikaz knjige „Mašina za rasipanje para“

Rasipanje para glavni uzrok bede

  • Broj 33, septembar 2016.

  • Dušan Pavlović

  • 0

Zahvaljujem Bogdanu Petroviću na kritičkom prikazu Mašine za rasipanje para. Mnoge njegove primedbe koje se odnose na materijalne greške — kako se zove direktor Agencije za privatizaciju, koje je godine Diana Dragutinović podnela ostavku, koju funkciju je u Ministarstvu finansija imao Dušan M. Pajić itd. — biće ispravljene u 3. izdanju knjige, koje pripremam za kraj godine.

Centralna teza Mašine jeste da su institucije ekstraktivne, tj. da je sistem političkih i ekonomskih institucija u Srbiji u poslednjih 26 godina doveo do preraspodele bogatstva tako što je jednoj privilegovanoj manjini omogućio da živi na leđima većine stanovništva. Knjiga to pokazuje u tri ključna poglavlja (4-6) u kojima se govori o Fondu za razvoj, SIEPA, Agenciji za privatizaciju i Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Te državne institucije čine sastavni deo mašine za rasipanje para, koja predstavlja osnovni razlog ekonomske bede u Srbiji.

Pošto je Petrovićev prikaz kritički, on bi trebalo da pokaže kako autor greši u svojoj centralnoj tezi. On to zaista i tvrdi kada analizira rad Fonda za razvoj i Agencije za privatizaciju. Petrović se, dakle, slaže da ekstraktivne institucije postoje i da su one problem, samo ih, po njemu, treba tražiti na drugom mestu.

(1) SIEPA i Fond za razvoj — ima li razlike? Petrović se slaže sa mnom da je SIEPA bila ekstraktivna institucija, tj. da je služila za rasipanje para poreskih obveznika kroz subvencije po radnom mestu. Ali onda tvrdi da  „ne funkcionišu sve institucije kao SIEPA". Recimo, Fond za razvoj (FRZ) nije ekstraktivna institucija, tvrdi on.

U Ministarstvo smo ušli u septembru 2013. god. I tamo našli podatak da je iz Fonda za razvoj (FZR) protraćeno oko milijarda evra para poreskih obveznika. To predstavlja oko 50% nenaplativih potraživanja. (Komercijalne banke su u tom trenutku imale stopu nenaplativosti oko 23%.) Ovo je neverovatno visoka nenaplativosti. Zar to ne bi bilo dovoljno da zaključimo kako je i FZR deo mašine za rasipanje para?

Kako Petrović dokazuje da FZR nije ekstraktivna institucija? Time što skreće pažnju na to da FZR ne daje samo kredite, već i subvencije. To znači da je nivo nenaplativih kredita koje je FZR zabeležio manji. Jer nenaplativ može biti samo kredit, ne i subvencija. (Subvencija je faktički poklon; ona se nikada ne vraća, pa ne može da se klasifikuje kao nenaplativi kredit.)

Ali kako da iz ovoga zaključimo da FZR nije ekstraktivna institucija? Potpuno je svejedno da li FZR deli kredite ili subvencije. Drugim rečima, nije važno koliki je nivo nenaplativih kredita, već koliko je ukupno proćerdano. 

Nastavak teksta možete pročitati u 33. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara