Afere zastarevaju u predistražnom postupku

Razgovor: Dijana Ivanov Kadić i Jelisaveta Vasilić

  • Broj 35, novembar 2016.

  • Dijana Ivanov Kadić

  • 0

Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije, radila je više od 30 godina kao sudija. Najveći deo karijere posvetila je privrednom pravu. Veruje da neće biti sudskog epiloga za 24 sporne privatizacije. Kaže da je priča o tim predmetima iskorišćena u vreme kada je borba protiv korupcije bila deo predizborne krilatice. Inače, Savet je od Tužilaštva obavešten da je većina predmeta još u predistražnom postupku koji, podsetimo, traje više od šest godina. „Pošto je očigledno da će za Tužilaštvo predistražni postupak trajati do zastarelosti krivičnog gonjenja, onda možemo već sada da zaključimo da nijedan predmet neće biti procesuiran, kao što se ne procesuira  ni afere ‘Indeks’, ‘Pahomije’, afera sa gospođom Milošević”, kaže Jelisaveta Vasilić.

Ako već imamo tako loša iskustva sa privatizacijom, otkud da se i dalje donose zakoni koji omogućavaju da se slične ili gore privatizacije dešavaju pred našim očima?

Pitanje kvaliteta zakona sa aspekta korupcije je nažalost neiscrpno. Od svog osnivanja Savet traži da blagovremeno dobija nacrte zakona kako bi mogao da stavi primedbe i tako otkloni njihovu moguću koruptivnost. Skoro sve vlade su obećavale dostavu nacrta pre nego što počne javna rasprava, ali ta obećanja nisu ispunjena. Pošto se zakoni po pravilu donese po hitnom postupku, čak 72 odsto, mi često ne stižemo da damo bilo kakve sugestije. Dakle, gotovo svi zakoni imaju koruptivne odredbe i zbog toga smatramo da bi zaista bilo potrebno da nam se na vreme dostavljaju da bi se bar donekle otklonilo postojanje loših odredaba.

Kada govorimo o uticaju Saveta na pisanje zakona, u planu su izmene i dopune Zakona o stečaju. Da li ste imali uvid u Nacrt i ako jeste, koje su primedbe Saveta?

Savet još nije detaljno razmatrao taj nacrt, međutim uočeno je da su njime izvršeni ozbiljna promena i poboljašnje položaja obezbeđenih – razlučnih poverilaca. Ostale promene su uglavnom kozmetičke prirode. Tu mislim na pojašnjenje nejasnih odredaba, objašnjenje nekih problema za koje se daju rešenja koja mogu da pomognu u praksi, kao i na neznatno sniženje rokova za stečajne radnje. Svaka promena u odnosu na različite načine namirenja jedne grupe poverilaca je veoma ozbiljna! Savet će detaljno analizirati dati predlog, uz oprez da li se ovim promenama održava ravnoteža u odnosu na namirenje drugih poverilaca. Dozvoliti obezbeđenom poveriocu da samostalno prodaje hipotekarnu nepokretnost van stečaja, može dovesti do toga da ostali poverioci ostvare manji procenat naplate. 

Poznat nam je i problem nenaplativih kredita. Mi nismo protiv iznalaženja rešenja za taj problem, ali jesmo protiv da se jedna grupa privileguje na štetu druge. Naše primedbe će biti dostavljene Ministarstvu finansija sa kojim Savet mora da radi na Zakonu o stečaju, u skladu sa Akcionim planom.

Zbog čega stečajni postupci traju godinama?

Statistika dužine trajanja stečaja je veoma nepovoljna. Preko osam odsto stečajnih postupaka traje više od pet godina, a 70 odsto duže od tri godine. Kada se imaju u  vidu ovi podaci, postaje jasno da su ogromna sredstva izvan privredne delatnosti zarobljena u stečaju.

Mislim da postupci mogu mnogo kraće da traju. Kada sam bila angažovana sa dvojicom kolega iz SAD na izradi Nacrta zakona iz 2004. godine, mi smo bitno skratili rokove. Tada smo crtali šlajfne na kojima smo obračunavali vreme potrebno za svaku stečajnu radnju. Na osnovu takvog računa došli smo do podatka da stečajni postupak ne bi smeo da traje duže od jedne i po do dve godine! 

Da li su onda opravdane sumnje da stečajnim upravnicima odgovara prolongiranje rokova jer oni za vreme postupka primaju platu iz stečajne mase?

Sigurno je da na dužinu trajanja stečajnog postupka utiču i stečajni upravnici, naročito oni koji rade više postupaka u isto vreme. Naravno, Savet to smatra nedozvoljenim, naročito jer ima upravnika sa liste licenciranih aktivnih upravnika koji nisu imenovani ni u jednom predmetu. 

Poverioci su često izigrani jer dužnik ode u fiktivno bankrotstvo i otvori novu firmu, a poverioci nemaju od koga da naplate potraživanja. Kolika je odgovornost stečajnih sudija što nakon nekoliko godina kupca više niko ne može da nađe ili neće da traži?

Namerno izazivanje bankrotstva je krivično delo, međutim u ovoj krizi u kojoj se godinama nalazimo, veoma je teško dokazati nameru za izazivanje stečaja.

Na pitanje da li je sudija kriv što se zbog dugog stečaja ne mogu prodati nepokretnosti, nije lako odgovoriti. Postoje standardi za prodaju imovine kojih moraju svi da se pridržavaju, jer prodaja pre svega zavisi od tržišta, a ne od sudije. O šteti bi se moglo govoriti samo ako su određeni učesnici u postupku stečaja namerno izazivali nemogućnost prodaje, a mislim da je to nedokazivo. Naravno, u slučaju da su se svi pridržavali odredaba zakona i standarda.



Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara