Titani nacionalne kulture su socijalni slučajevi

Razgovor: Dijana Ivanov Kadić i Mileta Prodanović

  • Broj 29, april 2016

  • Dijana Ivanov Kadić

  • 0

Mileta Prodanović je slikar i pisac, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Jedan je od osnivača "Foruma pisaca" (1999. godine). Dobitnik je nekoliko nagrada iz oblasti književnosti i likovne umetnosti. Zastupljen je u nekoliko antologija novije srpske proze, između ostalih i u izboru "The Prince of Fire" – An Anthology of Contemporary Serbian Short Stories, University of  Pittsburgh Press, 1998. Prevođen je na engleski, nemački, španski, poljski, bugarski i mađarski jezik.

 

Da li su se intelektualci ućutali? Da li mislite da imate neku vrstu moralne obaveze da javno govorite o svim društvenim problemima, odnosno, imate li razumevanje za pojedine vaše kolege koje kažu da im je dosta da pričaju iste priče koje nemaju odjeka?

Da, jesu, ućutali su. S obzirom  na to da sam dugo prisutan u javnosti, nemam problem da otvoreno i iskreno odgovorim na svako vaše pitanje. Međutim, činjenica je da je vreme dosta zbunjujuće i da se čovek koji želi da bude iskren izlaže određenim rizicima. Verovatno su mnogi časni ljudi umorni, jer slična situacija traje više od četvrt veka. Ovo je trenutak u kome se  ozbiljno radi na građenju kulta vođe ili, da budem precizan, taj kult je već uspostavljen.


S druge strane, ciljevi koji se u društvu sada barem nominalno proklamuju su u velikoj meri u harmoniji s onim što ja mislim i što sam zapravo od 2000. i očekivao od ljudi koji su izabrani da vode narod. Problem je što je realizacija tih ciljeva često groteskna i uvredljiva za sve koji misle svojom glavom i što uglavnom nismo sigurni da li će ono što je proklamovano biti i ostvareno. Mnoge stvari upućuju na to da neće...



Da li pripadate onoj grupi ljudi koji veruju da Srbi vole svoje vođe? Mi smo kroz istoriju rado prihvatali taj kult. Zatim se  idolopoklonstvo transformisalo u bes, pa čak i u mržnju.

U jednom kratkom periodu toga nije bilo, kad je premijer bio Zoran Đinđić i jedno kratko vreme kad je tu funkciju obavljao Zoran Živković. Tada sam verovao da idemo putem koji vodi u bolju budućnost. Sve pre i posle je bio populizam i prikrivena destrukcija.



Zanimljivo da smo već na samom početku razgovora skliznuli na teren politike.

Govoriti o kulturi, a ne i o politici, jednostavno je nemoguće. Ovde pre svega nedostaje želja, ali i stručnost da se izgrade ozbiljne institucije. Ako decenijama nismo u stanju sami to da učinimo, onda će neko spolja morati da nam nametne određena pravila i tada će se naša sredina uljuditi. Bolje bi, naravno, bilo da to radimo sami, ali... Voleo neko ili ne, to je jedan od razloga zbog kojih verujem da je dobro težiti ulasku u Evropsku uniju. 



Vi ste godinu dana bili na čelu institucije koja se zove Nacionalni savet za kulturu. Savet je pisao, podnosio izveštaje....Trošili ste i vreme i pamet. Predlozi i ideje nisu usvajani. Zbog čega?


Tužna je činjenica da je vrlo malo naših sugestija prihvaćeno, što je postalo očigledno prilikom usvajanja novog Zakona o kulturi. Od 19 jasno formulisanih predloga, usvojena su dva i po.


Ni amandmani pojedinih političkih stranaka koje su želele da doprinesu da Zakon bude što bolji, nisu prošli. Da podsetim, usvojen je onaj koji se ticao priznanja u oblasti kulture i ja bih rekao da je to pre svega usvojeno zbog ozbiljnog pritiska cehovskih organizacija, a ne toliko zbog Nacionalnog saveta.


Mi smo radili veoma posvećeno i u skladu s idejom s kojom je Savet formiran još 2009. godine. Između ostalog, trebalo je da  doprinesemo izradi Nacionalne strategije za kulturu koju, nažalost, još uvek nemamo. Podsetiću da Zakon obavezuje da ta Strategija postoji.Mnogo toga u kulturi je rađeno stihijski baš zato što ne postoji pismeni dokument o cilju kome se teži.



Govorili ste da Savet čini grupa pristojnih ljudi. Pretpostavljam da su razočarani zbog ignorisanja njihovog rada.

Verujem da su veoma razočarani. Zapravo, sve je išlo ka tome da se Nacionalni savet raspusti, odnosno da odumre. Poznato je da mi nismo imali ni prostoriju u kojoj bismo se sastajali. Iskreno govoreći nikada nije uspostavljena  sinergija između nas i Ministarstva kulture.


Sada je došao kraj petogodišnjeg mandata ovog Saveta. Nadam se da će već krajem kalendarske godine na sceni biti potpuno novi Nacionalni savet koji će dobiti normalne uslove za rad i čije će ideje i predlozi biti uvažavani.


Neki članovi su poslednjih meseci prestali da dolaze na sastanke. Kažu da su shvatili da će sve što rade ostati mrtvo slovo na papiru.


Razumem ih potpuno, kao što razumem i one koji su do poslednjeg dana ostali i to verovatno zbog neke vrste inata.Već sam negde podsetio na poslovicu da se „prvi mačići u vodu bacaju". Mi smo bili ti prvi mačići, eto to će ostati zapamćeno od ovog sastava Nacionalnog saveta za kulturu.



Ko je bacio „prve mačiće"? Kakvu ste imali komunikaciju s ministrom Tasovcem?  Sećam se vaših izjava iz kojih se primećuje da ste polagali dosta nade u njega.

Mislim da je gotovo cela kulturna javnost polagala nadu u njega. Svi smo očekivali da je došao trenutak da se institucije kulture konačno upristoje, to je bila i njegova zamisao koju sam iskreno podržao.




Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdevetom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara