Mudar vođa nikada se ne igra nezadovoljstvom ljudi

Razgovor: Tamara Nikčević i Žarko Trebješanin

  • Broj 32, jul - avgust 2016.

  • Tamara Nikčević

  • 0

Koliko ste puta poslednjih mjeseci čuli da je neko od onih koje poznajete ili od onih koji odlučuju o vašem životi "zreo za Lazu”? Ne da je "kompletan idiot”, nego da je baš "zreo za Lazu”. Jeste li bili iznenađeni kada je poslanik Srpske napredne stranke, ubijeđen da samo "lud čovjek” može posumnjati u omnipotentnost njegovog šefa, Saši Raduloviću uručio mapu koja predsjednika pokreta Dosta je bilo vodi "na sigurno”: u duševnu bolnicu Laza Lazarević? 

Profesor opšte psihologije i psihologije ličnosti na beogradskom Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Žarko Trebješanin misli da je mapa uručena Saši Raduloviću dobar znak, jer dokazuje da naprednjaci "znaju put do Laze Lazarevića”. 

"Ali, šalu na stranu… Tačno je: svi danas manje-više etiketiraju, izriču dijagnoze. To čini čak i Sanda Rašković Ivić, što je neprimereno. U političkim obračunima morali bismo se ipak uzdržati od izricanja psihijatrijskih dijagnoza, budući da bi se to moglo protumačiti kao zloupotreba profesije. Isto tako, medicinski karton bilo kog građanina političari ne bi smeli koristiti kao batinu, jer to predstavlja nedopustivu diskriminaciju, stigmatizaciju i etiketiranje”, kaže profesor Trebješanin. "U državi sa manje demokratije i bez institucija veoma je bitan psihički sklop i stabilnost nosioca vlasti. Nije isto da li je vladar autoritarna, narcistička ili psihopatska struktura, ili je, pak, reč o stabilnom čoveku i demokarati. Kao što znamo, autoritarni, diktatorski sistem ukida mogućnost da se vladaru sa određenim poremećajem ličnosti vlast na neki način ograniči; ili da se, ako se ustanovi da nije u stanju da vodi zemlju, takav čovek odmah smeni. 

Problemi o kojima govorim mogu da proizvedu ozbiljne posledice u društvu”. 

Sjećam se da ste 1992. u NIN-u napravili psihološki portret Slobodana Miloševića.

Tekst o kojem govorite napisan je u vreme kampanje za predsedničke izbore, na kojima je pritivkandidat Slobodanu Miloševiću bio Milan Panić. Pišući tu analizu i pokušavajući da ostanem objektivan, želeo sam da na neki način ipak upozorim građane. Tvrdio sam, na primer, da je Milošević čovek izvanredne inteligencije - naročito socijalne - kojem nedostaje empatija. Sećate li se da je predsednik Srbije nekada posetio neki prihvatni centar, da je obišao ranjenike, izbeglice, siromašne? Nikada! Činjenica da je narcis bitno je uticala na način na koji je vladao Srbijom. Milošević nije prihvatao kritiku, nije se oslanjao na bilo čiji uticaj, budući da je verovao u vlastitu omnipotenciju. U to je uspeo da ubedi i svoje saradanike, kojima je dosta vešto manipulisao. Problem je nastao onoga momenta kada je Milošević istu taktiku pokušao da primeni i u kontaktima sa stranim diplomatama, ambasadorima, pregovaračima, koji mu to nisu dopuštali… Sve u svemu, napisao sam tekst koji se delom oslanjao na psihoanalizu, delom na Adornovu i Fromovu tezu o takozvanom autoritarnom karakteru. Jer, Milošević je zaista imao mnogo karakteristika autoritarne ličnosti: bio je krut, rigidan, mislio u crno-belim kategorijama; izmišljao je neprijatelje, verovao da je srpska nacija iznad ostalih…

Ne mislite da se vaša analiza Slobodana Miloševića mogla protumačiti kao zloupotreba profesije?

Ako ćemo pošteno, ona jeste bila na granici zloupotrebe. Doduše, na početku sam se ogradio, objasnivši da sam tekst napisao na osnovu podataka koji su svima bili dostupni. Ozbiljniju analizu neke ličnosti psiholog je u stanju da napravi samo ako pred sobom ima čoveka sa kojim može da razgovara, kojeg može da testira. Sa druge strane, ako već, na osnovu dostupnih podataka, naučnici danas izriču ocene o psihičkom sklopu istorijskih ličnosti poput Napoleona, Nerona, Staljina ili Hitlera, zašto bi tako nešto nama bilo uskraćeno?!

Nastavak teksta možete pročitati u 32. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara